“Gorane, Gorane, probudi se, čuješ li nešto, da li to kiša pada?!” Šapućem tako, a reči kao da se gube u tihom šuštanju lišća povijenog pod težinom noći i krupnih kapi kiše. “Kiša? Koliko ima sati? Dva iza ponoći? Pa, kakva te sad kiša spopala, spavaj.. Otkad se ti bojiš kiše?! Uostalom, ako ti smeta – prosto je oteraj, upotrebi neku magiju.” Vidim ja da me Goran nije ozbiljno shvatio, pa odgurnuh novo tigrasto ćebence i još mu se više približih (mrzim prepreke u krevetu): “Ma, ne bojim se kiše, ali znaš da ujutro idemo na Homolje i želim da nam dan bude lep, suv, da maksimalno uživamo u bojama jeseni i druženju s našim prijateljima!” To izgovorih i kao da sam se istog trena oslobodila strašne tenzije – okrenuh se na drugu stranu i spokojno ponovo utonuh u san.

Jutro je osvanulo oblačno, ali prilično toplo obzirom da je 20. oktobar. Nas smo se troje – Goran, Miloš i ja, uputili prema Ćovdinu, mestašcetu udaljenom nekih 18 km od Petrovca na Mlavi, u pravcu Despotovca. Na krovu automobila su naši bicikli, jer je plan da dan provedemo u mtb vožnji homoljskim prostranstvom. Na delu auto-puta Beograd-Niš, sve do izlaza kod Svilajnca, “pratimo” se sa još jednim autom i mtb dvojcem Dejanom i Banetom, a u Ćovdinu nas već čekaju naši prijatelji iz Petrovca – dva Dejana. Oni su nam juna prošle godine bili odlični domaćini dok smo biciklima “krstarili” obroncima brda Krilaš, sve do Velikog vrha na 670 mnv i vidikovca s kojeg pogled “puca” na okolna sela i planinske vrhove. Obišli smo tada jedan lep krug od nekih 50ak kilometara off roada, pa – da vidimo šta ćemo i kako danas.

Nakon pozdravljanja i kratke pripreme krećemo u vožnju, izlazimo iz sela, napuštamo asfaltni put i zalazimo na šumski, izglancan makadamski. Reklo bi se da se sprema za asfaltiranje ali samo jednim delom, jer se uskoro, uporedo sa “upadanjem” u maglu, sve više pod točkovima oseti krupniji makadam i kamenje oštrih ivica. Postepeno se penjemo, ništa strašno, ništa teško, ali konstantno. Magla je sve gušća i zato na raskrsnici ne skrećemo levo prema vidikovcu i Velikom vrhu, već se odvajamo desno prema Bliznaku i Lipovici. Uglavnom smo u regiji listopadne šume i sve je više šarenog lišća pravilno raspoređenog preko staze ali i po njenim obodima. Ono što nas veoma raduje je da smo prilično “ušuškani”, sakriveni od neprijatnog vetra gornjaka koji ovde skoro bez prestanka duva. A, što se tiče magle – vreme je i da opet “upotrebim” magiju i, kao što sam noćas oterala kišu, sad i nju da “oduvam”. Da, da, to je ta bela magija koja skida loše čini, i ako je negde “pogodno tlo” za natprirodne moći onda je to upravo ovde, na Homolju, jer ima li ko da nije čuo za vlašku magiju karakterističnu upravo za Homolje i Homoljske planine?!

I, šta da vam kažem – pa, jasno je k’o dan bez magle, da su se ubrzo pojavile i prve naznake doduše škrtog sunca, ali ipak je sve bilo lepše i vidici bistriji. Prilikom jednog kratkog predaha u podplaninskom zaseoku, na “uređenoj“ autobuskoj stanici gde autobus odavno više ne prolazi, pridružio nam se meštanin – usamljen čovek željan društva i razgovora. Njegov život kao da je tužno stao u nekoliko minuta koliko je s nama podelio; priča o teškom radu u kosovskim rudnicima, o svim patnjama i mukama kroz koje je prošao. Ipak, kao da je kroz sve to najviše provejavalo jedno – samoća.

Mi nastavljamo svojim putem, kako je zapisano. U ovom delu današnje ture-avanture uglavnom se krećemo zemljanim putevima, pored njiva i pašnjaka. Naiđosmo i na stado ovaca, iskreno zaprepaštenih našom pojavom. Niko od nas se nije mnogo zadržavao u njihovom vidokrugu jer nam se učinilo da ovnovi-predvodnici i nisu druželjubivi. Nismo ni imali tu nekog posla, već idemo dalje kroz šumu pa prema Gospodarevoj steni, sve prateći plavo-bele mini-table sa natpisom “Etno kuća Milanović” i, pri dnu, simpatičnim znakom kolskog točka sa šajkačom. Tu sam zastala, dok su svi ostali produžili. U stvari, sa mnom je ostao jedan od Dejana, koji mi je uglavnom celog dana bio pratnja i podsetio me na skorašnju vožnju planinskim vencem iznad Bratunca, kada me jedan od naših mtb domaćina, Dražan, skoro ni trena nije “ispuštao iz vida”. Čini se da im to moje “lutanje” po usputnim puteljcima i zastajanje kod svakog lepog prizora najviše “miriše” na to da bih mogla lako da zaostanem i malčice se izgubim. Kao da se može malčice izgubiti, to izgleda samo kod mene, kod ozbiljnih ljudi – ili si se izgubio ili nisi… Uglavnom, Dejan me je strpljivo čekao dok sam stajala ispred te mini-table fascinirana kao da će moj deda Dragoljub s omiljenom mu šajkačom, šeretski nakrivljenom, da iz nje “izađe”. To kao dete kad gleda u TV-ekran pa sve misli kako i ono može da “uđe u tu kutiju”, ili će već neko iz nje da izađe i sedne pored njega u fotelju…

Naravno, trenutak nostalgije je prošao, mi idemo dalje i uskoro stižemo do skoro neprimetnog odvajanja sa nešto strmijeg peščanog puteljka u desnu stranu. Ne znam otkud ovde ovakav fin pesak, da li su ga doneli vetrovi sa obližnjih vodotokova, i da li se možda u njemu kriju zlatni listići? Nekada je u ovim krajevima bilo mnogo tragača za zlatom; oni bi mokar pesak ostavljali na ovčijim kožama da se osuši, a zatim bi ga prosuli. Zlatni listići bi se zapleli u ovčijem runu i tako je, moguće, nastao naziv poznat iz mnogih narodnih priča i bajki – zlatno runo.

Dakle, ako smo i prešli preko zlatnih niti – eto, nismo ni znali, ali zato nas sad evo pred stenom zadivljujuće veličine, neobičnog položaja, skoro pa visećeg iznad ponora, sa čudnim kamenim oblicima koji su joj poslužili kao veza sa zemljom. Oko stene su zanimljive kamene kaskade, a ceo ovaj lokalitet nazvan je Gospodarev kamen (Lord’s stone). I sama sam se tu osetila nekako “gospodarski” veličanstveno, oprezno zatvorila oči i zamislila Despota Stefana Lazarevića, srpskog vladara i viteza reda Zmaja, koji, prema legendi, stoji upravo ovde i odavde posmatra svoju vojsku. Ne dadoše mi mnogo da sanjarim, nisam uspela ni da budem gospodarica, a već je došlo vreme da nastavimo svoj današnji put.

Otprilike pet kilometara od ovog mesta, u selu Lipovica, na proplanku okruženom raskošnom hrastovom šumom, nalazi se “Eko farma Milanović”. Dočekala nas je divna, prijateljska atmosfera, prelepa kobila, dve kuce i jedna mačka. To što gazda Bojan nije odmah došao u prvi plan je samo privid, jer ovako nadnaravno pitomo okruženje ipak je, uz izdašnu asistenciju prirode, stvorio čovek. Za Bojana kažu da je začetnik seoskog turizma u despotovačkoj opštini, ali i pokretač mnogih manifestacija i čuvar tradicije ovog kraja. Nas sedmoro smo se ovde malo previše opustili, domaće homoljsko pivo ispili, sa gazdom se ispričali, i jedva nekako odvojili od druželjubive kobile koja nas je dostojanstveno ispratila na dalji put. Kažem – previše opustili – jer smo imali još o-ho-ho za pedalanje, a dan je kratak, jesenji, pada temperatura i ubrzo će i noć. Sad se sve manje zaustavljamo, sve brže vozimo, malo smo, umorni i opijeni gornjakom koji je počeo da duva, ali i, da se ne lažemo, odličnim pivom, i zaćutali, svak’ uronjen u svoje misli i emocije. 

Ponovo smo u Ćovdinu, jezici su nam se opet “razvezali”, već pravimo planove za nove susrete i privlačimo dobre vibracije. Imamo dovoljno magije, dovoljno belih čini koje će nas i opet odvesti među prijatelje.