Nije vredelo. Kiša je počela da pada baš kad smo krenuli u obilazak Đavolje varoši i svaka želja usmerena ka nebu snažno se odbijala o olovnosive oblake. Ustuknuvši pred neumoljivom prirodom pomirila sam se s tim da će dan koji sam tako dugo čekala biti hladan i kišovit, i zajedno s ostalim drugarima krenula u obilazak ovog zanimljivog lokaliteta.

Đavolja varoš je prirodni fenomen koji se nalazi na južnim obroncima Radan planine, 30 km od Kuršumlije. Čine je 202 zemljane figure sa kamenim kapama, zanimljivog izgleda i neobičnog porekla, kao i dva izvora jako kisele vode, visoke mineralizacije i maštovitih imena: jedan od izvora je Đavolja voda i nalazi se u Đavoljoj jaruzi, a drugi je Crveno vrelo, u Paklenoj jaruzi. Legenda kaže da je na ovom mestu postojalo selo u kojem su živeli dobri ljudi. Đavolu to nije bilo pravo i kaznio ih je tako što im je pripremio đavolji napitak i oduzeo im razum. Pomućenog razuma, seljani su odlučili da venčaju brata i sestru i počeli su da pripremaju veliko svadbeno veselje. Sve je to videla dobra vila koja je čuvala Radan planinu, okamenila je mladence i svatove i tako sprečila da se počini veliki greh. Inače, ove kule se u narodu zovu još i svatovi jer jedna od njih podseća na starog svata, druge dve, nešto izdvojene, na mladence, a sve ostale na svatove. Uredbom Vlade Republike Srbije 1995. godine Đavolja varoš je proglašena za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljena u prvu kategoriju zaštite – spomenik prirode.

Nakon polučasovnog razgledanja okamenjenih svatova kratko smo zastali ispred Crkve Svete Petke, podignute 2010. godine na temeljima crkve ih XIII veka. Narod ovde dolazi sa verovanjem da će im Sveta Petka pomoći da ozdrave i zacele rane, te požele želju i za granu zavežu krpenu maramicu kako bi se njihove muke i problemi vezali i tako ostali u Đavoljoj varoši. Nakon 7 dana maramice se skidaju i zakopavaju, a muka i problemi večno ostaju u zemlji.

Ceo kompleks Đavolje varoši je veoma atraktivan, sa mnogo različitosti i zanimljivih priča i legendi. Kažu još da kada vetar ovde duva proizvodi jezive zvukove slične ljudskim kricima pa i opet opravdava svoj đavolji naziv. Zbog lošeg vremena nije bilo moguće maksimalno se uživiti u sve te zanimljivosti, tako da je sigurno da ću ovde opet doći.

Kiša se dramatično pojačava i naša se poveliko društvo razdvaja u dve grupe. Odlučila sam da krenem sa ekipom koju predvodi Tadija Dimitrijević i da zajedno ispunimo još jedan današnji cilj: uspon na drugi po visini vrh Radan planine – Sokolov vis na 1376 m n.v. Inače, najviši vrh je Šopot na 1408 m.

Krećemo iz sela Đake – zanimljivo ime a poreklo mu je od albanske reči gjake, što znači krv. Vodič se prilagođava vremenskim uslovima i iz bezbednosnih razloga koriguje prethodno zacrtanu putanju, te zbog toga nemamo atraktivne prelaske potoka, ali je vode ipak bilo napretek. Tačnije rečeno, vode je bilo sa svih strana – i odozgo i odozdo, jer su se na zemljanoj podlozi bujice brzo stvarale. Složno smo i ravnomerno koračali sve krećući se uzbrdo, a kiša je lila kao iz kabla, bez prekida, na momente u snažnim naletima, hladna i lepljiva. Vetar je ispočetka bio jedva primetan, kao da se šunjao i vrebao svoj trenutak, a kako smo dalje odmicali bivao je sve agresivniji. Bestidan po svojoj prirodi, više nije mario za naše negodovanje i molbe da ipak malo popusti.

Zamotali smo se u jakne, pelerine, kape, ko je šta imao. Ionako nikoga nisam poznavala, pa pogotovo sada ne prepoznajem ni jedno lice, ni jedan pokret tela ni vlasnika kišne kabanice. Za oko mi zapada vitak spretan muškarac koji se brzo kreće i po najnepristupačnijem terenu, i to u običnim patikama! Pored njega je žena i zajedno čine odličan tim. Nadam se da ću ih kasnije upoznati i u mirnodopskim uslovima, jako su mi se dopali, makar im lica nisam videla. Ima još zanimljivog finog sveta, visokih, niskih, crnokosih, riđih, sa širokim osmesima, ali i bolnim grimasama od hladnih iglica kiše koje su se snažno zabadale u otvorene delove lica i šake bez rukavica.

Nastavili smo širokim stazama, preko pitomih pašnjaka, sa pogledima na planinske vrhove Prokletija, Šare, Besne Kobile i Dukata, maglom obavijene. Samo povremeno bi prošli pored nekoliko izdvojenih kuća, kroz napuštene zaseoke. “Prošli ste mi kroz imanje. Cela ta strana ispod Sokolovog visa, zaseok Tijanića, je moja dedovina. Tu sam proveo svoje detinjstvo i dolazio za školski raspust i praznike, verao se po stenama. Ceo ovaj masiv je vulkanskog porekla” – sutradan mi se javio drugar Aca, a u njegovim rečima se čitala ljubav, nostalgija za prošlim, bezbrižnim vremenima, i – sloboda. Žal za slobodom koju nam dariva mladost i koja nas napušta u godinama koje donose težinu, obaveze, brigu i bol. Proći će dosta dok slobodu ponovo ne povratimo. A i šta bi s Njom… Pitali bi se mnogi…

Izlazimo na livadu gde nemamo nikakav zaklon od vetra. Tu počinje završni uspon na Sokolov vis, a dobri, stari običaj u planinarenju je da je pred izlazak na vrh obavezan jak vetar kao odlilčan začin svemu do tada viđenom. Naravno, ni sada tradicija nije izneverena i mi smo uz sumaglicu i značajno smanjenu vidljivost, praćeni kišom i naletima jakog vetra, spretno i sretno stigli do podnožja Sokolovog visa.Tu smo se malo više potrudili i preko klizavih i eksponiranih stena stigli na vrh. Na vrhu vrhunski, naravno, malo skučeno, ali ekipa je složna i uspeli smo svi da se upakujemo i fotografišemo za uspomenu. Istina, fotografija je umrljana kišnim kapima, magla se spustila preko nekih lica, ali je nastala u posebnim trenucima i samim tim značajna.

U povratku smo se brzo kretali i u tome nas ništa nije omelo, pa ni grad koji nas je nemilice tukao, sve praćeno snažnom grmljavinom. Taj neprijatan nalet grmljavine zatekao nas je u podnožju planine, daleko od stena, pa nije bilo brige. Ekipa je složna, snažna, super raspoložena. Mokri smo do gole kože, ali ko još mari za takve sitnice? U momentu kada smo ponovo stigli u Đavolju varoš kiša je samo rominjala a ubrzo i potpuno prestala. Preostaje nam da se vratimo u Prolom Banju i prepustimo se lepom nastavku dana i zvezdanoj noći.

Hvala svima na perfektnom danu!