Novobeogradska trkačka liga: 200. kolo i važan jubilej!

NBgd Open run trkačka liga poziva na jubilarno 200. kolo koje će se održati u utorak 17.5.2022. s početkom u 19 h na novobeogradskom Ušću. Pročitala sam ovu objavu na fejsbuku i dogovorila se sa starijim sinom da zajedno odemo i doprinesemo slavlju i uveličamo tako važan datum i broj. Jubileji su uvek razlog za radost, a na ovom ćemo slaviti život, zdravlje, sport i druženje, i svi zajedno skrenuti pažnju na značaj bavljenja sportom, posebno u prirodi, pod vedrim nebom. Ujedno će ekipa koja već četiri godine svakog utorka organizuje trening-trke još jednom pokazati koliko je veliki njihov doprinos sportskoj kulturi i kako oni na svoj način kroje istoriju srpskog sportsko-rekreativnog neba.

Pa, kad smo već kod neba i sportskih aktivnosti u prirodi, specifičan je dan pred nama: jutro veoma toplo i sparno, tokom dana se gomilaju crni oblaci, mirno je, kao zatišje pred buru. Vremensku prognozu smo prestali da gledamo jer nam stalno iskaču naranđasta i crvena upozorenja da stiže oluja, nevreme, pljuskovi, … Sve u tom kataklizmičnom stilu. Uostalom, koliko puta sam kisnula na biciklu, vozeći preko planina, kroz šumu, preko nabujalih potoka, ne može mi ništa ni malo kiše na stazi pored Dunava. Tako sam odlučila i o tome više ne razmišljam.

Na zakazano mesto okupljanja stižemo u dogovoreno vreme i nakon pozdravnih reči našeg domaćina Baneta Lončara i zajedničkog fotografisanja dat je znak za start trke. Nemanja mi u prolazu dobacuje da će medalju koju dobije na kraju trke posvetiti svojoj jedanaestomesečnoj ćerkici Emi, da to bude uvertira za njen budući sportski život. Drago mi je što je moj sin način na koji sam vaspitavala njega i njegovog brata i usmeravala ih da se od malih nogu bave sportom usvojio kao jedini ispravan i već vidim Emu na sportskim terenima, u odabranom društvu, zdravu, snažnu, ponosnu, sigurnu u sebe, obrazovanu.

Prva dva-tri kilometra skoro svi trčimo revijalno, u laganom tempu, u veselom razgovoru. Glas se podiže i ton pojačava istovremeno kad i vetar kreće sa svojom pesmom a kiša se za nekoliko sekundi pretvara u potop. Drveće se njiše u snažnim naletima i kao da će da se prostre pred našim nogama. Ipak, odoleva. Razbucano lišće lepi se za vlažne noge, niz ruke se u nizu slivaju krupne, teške kapi. Sve nesavršenosti novobeogradskog asfalta sada dolaze do izražaja, jer upadamo u rupe koje je bujica ispunila vodom. Trkači ispred mene šire ruke, podižu pogled prema nebu, zna se ko je ovde gazda. Na raskrsnicama gde su nas u prvom krugu čekali fotografi sada nema nikoga, a možda bi baš sad nastale najbolje fotografije sa ovog susreta. Devojci ispred mene suknjica se lepi oko butina, a kakav li sam ja prizor nekome iza mene, to mi nisu rekli. Pojačavam tempo, nije mi teško, možda će ovo biti moj najbolji pejs ikada. Pridržavam desnom rukom papir s mojim startnim brojem koji mi je bio prikačen za majicu, a sada su tu samo zihernadle. Ispod jednog drveta skupilo se njih troje, nasmejani su, aplaudiraju nama koji nismo prekinuli s trčanjem. Zanimljiva atmosfera, ponašamo se kao da je sve najnormalnije, kao da nema ništa neobično što trčimo po tom kijametu, dok grmljavina para nebo.

Dunav je začas poprimio boju olova i boju tajni. Kiša jenjava (ko još mari za to?), mi završavamo trku nasmejani, zadovoljni, mokri od glave do pete, a kako drugačije, ali iznad svega srećni! Još jednom smo pokazali da smo spremni za nalete života, bure, oluje, za nove lekcije. I, ko smo mi? Mi smo ono što mislimo, što radimo i o čemu maštamo!

Pozdrav, drugari, i hvala za predivno trkačko veče! Vidimo se i opet, naravno! I, srećna prva medalja mojoj Emi! Živeli!

Zvoncajte

One Comment

  1. PetrosAudio says:

    ❤️❤️❤️

Comments are closed.