Pitanje je bilo da li sam već početkom marta spremna za trejl-trke; zima je bila duga, hladna, sa dosta snega i poledice; bilo je i neprovidnog gradskog smoga, često se palio crveni alarm za aerozagađenje. Sve u svemu – ne mogu se pohvaliti redovnim trčanjem u prethodnim mesecima. Ali, Inđija trejl je baš u martu, i ako sad tražim izgovore i propustim ovu manifestaciju, valja mi čekati sledeću godinu. Zato, ne traži izgovore, već nađi način – to objašnjavam sebi, i, znam ženu, ne treba joj mnogo, uhvatiće se ona u koštac i s ovim kilometrima!

Dakle, nedelja je, 13. mart 2022. godine, i evo nas u Jarkovcima, selu u opštini Inđija, na jugoistočnim obroncima Fruške gore. Za 10 sati je zakazan start trejl-trke u organizaciji PK „Železničar – Inđija“, koju su nazvali Na Labudovom jezeru. Ime poetično, jutro hladno, nekih 2-3 stepena iznad nule, ima i mraza po okolnim njivama, ali i sunca, tako da je vreme skoro idealno za trčanje. Izabrala sam dužu, tzv plavu stazu – 24.4 km, očekujem zdravo nadmetanje, lepo druženje i bezbedno trčanje. Pa, da krenemo!

Prve kilometre obično obeleži postepeno privikavanje na različitost terena. Ni sada nije izuzetak, pogotovo što kružimo oko jezera čije su obale ovaj put većinom pod vodom, blatom, muljem, pa ili vešto balansiramo trčeći uskom stazicom, ili se penjemo visoko iznad jezera i pod nezgodnim nagibom savijamo stopala i skočne zglobove i tražimo povoljan trenutak da se opet vratimo na stazu. Provlačimo se kroz šiblje, preskačemo granje, u jednom delu staze kao da je protutnjao uragan i ostavio za sobom pustoš, a već u sledećem trenutku smo na zelenom tepihu koje se savija i podrhtava pod našim nogama. Neverovatno koliko različitosti i kojom brzinom se smenjuju livade, brdašca, nasip, šumica, šipražje, … Prolazimo KT1, KT2, stada ovaca se povlače pred nama, psi-čuvari su vezani, uglavnom su to šarplaninci. Provlačimo se kroz šumarak, tu nas je baš mnogo jer ovom trasom idemo svi, i zeleni i plavi (kraća i duža staza). Izlazimo na poljski put, još jedna kontrolna tačka, ljubazni i dobronamerni volonteri koji nam nude vodu, sok, banane, kekse. I na ovoj kontrolnoj tački se umivam, to mi jako prija, pijem vodu, uzimam zalogaj-dva banane, pa nastavljam prema KT4.

Staza je veoma zanimljiva, kilometri se nižu bez problema, idem desnom stranom potoka, kroz lokalitet Leje, prolazim pored još jednog velikog stada ovaca, ovaj put su tu i pastiri, a psi su pušteni i miroljubivi. Koliko još do KT4, pitam se, a sve u iščekivanju da dođem do ZOO-parka „Koki“. Staza je odlično obeležena, nema dileme ni u jednom trenutku, stižem do ulaza u ZOO-park, tu je i neko iz organizacije, usmerava me, kaže, ne možeš da pogrešiš, treba da protrčiš kroz ceo park i kad dođeš do kaveza s medvedom tu je i kontrolna tačka i okrepa. Kavez s medvedom.. Hm… Da li mede spavaju i u martu? Ulazim u park, samo krajičkom oka registrujem njegove stanovnike, već ima i posetilaca, tražim strelice koje me usmeravaju prema izlazu, jer tu je i KT4. Snašla sam se, pozdravljam se sa finim damama koje me nude vodom, keksima, i pokazuju pravac kretanja. Sad idem drugom stranom potoka, pravo prema lepoj šumici. U daljini vidim drugare koji idu prema ZOO-parku, dakle, u lepoj sam prednosti i to me hrabri. Povremeno osećam da me žulja čarapa na desnoj nozi, negde u regiji domalog prsta, i shvatim da sam pogrešila u izboru čarapa, ali šta je – tu je, izdržaću, i nije tako strašno.

Ponovo trčim preko njiva, mnogo mi je vruće, u jednom trenutku zastajem, kao da sam izgubila markaciju, imam dilemu – levo ili desno. Sustiže me jedna devojka, kaže levo, te nas dve nastavismo zajedno, čak smo i razgovarale, i bilo mi baš drago jer su to bile prve reči koje sam na trci progovorila. Na KT5 smo se razdvojile, devojka je odmah produžila, a ja sam i opet zastala da se umijem i osvežim.

Još dva kilometra, sad već susrećem i dosta drugara koji su došli da s porodicom prošetaju, svi mi upućuju reči podrške, dobijam dodatnu motivaciju, još samo malo! Na desnoj krivini čuči dobro mi poznata prilika, to je moj suprug, maše mi, hajde, super, si, sad gore levo i završila si! I vidi stvarno, strelica ide ulevo, pa uzbrdo, čuje se muzika, graja, i evo me na cilju! Druga sam u mojoj kategoriji, treća u ukupnom plasmanu, nije loše, u stvari je odlično, mnogo sam srećna i zadovoljna, ni malo umorna, staza je bila odlična, zanimljiva, i s lakoćom sam je prošla. Tu su i moji klupski drugari, moji Balkanci; Aca je prvi u kategoriji, drugi u ukupnom plasmanu, mnogo je razloga za zadovoljstvo i ponos! Još da pozovem moje sinove, da im prenesem impresije, pa da se polako vraćam kući, u Zemun. I pričam im kako je bilo lepo, ubacujem detalje, a moj stariji sin se smeje, kaže jesi li to bila na Durmitoru, pa imala si i jezero, i stada ovaca i šarplanince, i medu, i šumu, ….

Nisam sve ispričala, ko bi mi i verovao, bolje da sami dođete i uverite se! A mene eto ponovo u martu!