Rezervat prirode Ilidija-Čiklova (Rumunija)

Rezervat prirode Ilidija-Čiklova na 2000 ha – deo NP Nera-Beušnica, ali neka totalno druga priča! Najava akcije obećava, Rumunija me nikada nije razočarala, i zato nije bilo dileme – idem! Ide i još 99 planinara u dva autobusa, a vodiči su nam braća Cvetković, PD „Orfej“ iz Zemuna.

Granicu s Rumunijom prešli smo u Kaluđerovu, iznenađujuće brzo i efikasno. Iza granice još nekiih četrdesetak kilometara vožnje i stižemo u Ilidiju, selo u opštini Ciklova Romana, u okrugu Karaš-Severin. Ilidija nas je opčinila kućama prelepih fasada, veselih boja, ukrašenim prozorima i pitominom kojoj je odisala. Dvorišta su skrivena a iz njih izviruje drveće u punom cvatu, koje se otima za naše zadivljene poglede. Ispred skoro svake kuće je klupica. Verovatno domaćini čekaju predvečerje, kada se seoski poslovi privedu kraju pa onda izađu po malo predaha i druženja.

Ilidija, lepo banatsko selo u Rumuniji
Korito Vičiničke reke i vodopad

Mi bolje da požurimo, previše smo usporili zagledani u lepu Ilidiju. Na izlazu iz sela zastajemo pored atraktivnog kamenog mostića, a onda konačno ubrzavamo korak i ulazimo u kanjon Vičiničke reke. Rečica je čista, bistra, penušava, neobičnih boja i nijansi – modra, zelenkasta, sivoplavičasta. Poskakuje preko oblog kamenja i pravi vragolaste kaskade. Uživamo. I onda čujemo zvuk koji najavljuje raskoš! Uz rečicu je parče obale, taman dovoljno široko da spustimo rančeve i pripremimo se za ulazak u hladnu vodu, jer to je jedini način da stignemo do skrivenog vodopada. Malo se nećkam – da li je klizavo, da li je previše hladno, da li… A onda sledi samokritika – ovome si se radovala, hajde sad, ne traži izgovore, nađi način. Uostalom, vidiš da većina ljudi oko tebe smelo ulazi u vodu, i niko ne vrišti od nelagode, ne skače od hladnoće, ne Dakle (i dalje pričam sa sobom), ulazi već jednom… Izuvam planinarske cipele, iz ranca vadim papuče za vodu, obuvam ih i hrabro pravim prvi korak, pa drugi, … Sledi stotinjak predivnih metara kroz vodu ne tako hladnu kako sam očekivala, preko kamenja koje je na nekim mestima napravilo prirodni prolaz, sa malo virova. Svaki je korak drugačiji, pun dobrog raspoloženja. Susrećem se s drugarima koji spretno tumaraju kroz rečicu, svi smo nasmejani i pravimo odličnu atmosferu. Šuma odjekuje veseljem. Konačno sam pred vodopadom, zanimljivim, jedinstvenim: obrušava se sa visine od preko 15 metara, a onda se raskošno odbija i raspršuje na sve strane, obrgljujući stene koje ga okružuju. Sklad kojem se divim.

Kaskade na Vičiničkoj reci

Vraćamo se, preobuvamo, nastavljamo kroz bukovu šumu. Sve vreme se krećemo dolinom Vičiničke reke, koju ovde u Rumuniju zovu i Valea Mare, iliti Velika dolina. Stižemo do lokaliteta gde je trebalo da se sretnemo s vodopadom Ilidija, većim i raskošnijim od onog prvog, skrivenog. Ipak, reka je na ovom mestu presušila, tako da je izostao očekivani prizor. Inače, ovde su postavljene klupe i stolovi, tako da je očigledno reč o uređenom izletištu.

Na brdu Ilidija/Sokolari
Ostaci srednjovekovne tvrđave na brdu Ilidija/Sokolari
Deo ekipe na brdu Ilidija/Sokolari, gde su ostaci srednjovekovne tvrđave

Sledi nešto intenzivniji uspon kroz šumu. Velika je vlaga, prilično je toplo, ali problema uglavnom nema. Po izlasku na greben uživamo u rascvetalom grmlju i prizorima koje samo nadahnuto proleće može da priredi. U daljini vidimo zanimljivo, od okoline potpuno izdvojeno brdo, koje se uzdiže iznad pašnjaka i livada koje ga okružuju. Tu negde smo se razdvojili u dve grupe, pa kako ko voli, može, želi – kako se kome hoće, ili neće.. Jedna grupa ostaje podno brda, šetka, istražuje, izležava se.. Druga hrabro nastavlja prema brdu, pa kako bude. U toj drugoj sam i ja, tražim još izazova i zanimljivosti.. Ide se razigrano, jako, brzo, brže, to Petar predvodi.. I stižemo na vrh brda Sokolari, na visinu od 634 m. Ovde je u XIV veku izgrađena tvrđava, a neki od ostataka se i sada vide. S obzirom da se nalazi između Ilidije i Sokolara jedni je nazivaju Ilidija a oni drugi Sokolari. Ima i treći naziv, verovali ili ne – bei Fortress – Begova tvrđava. Srednjovekovne tvrđave obično prate zanimljive priče i legende, pa se tako ni Ilidija ne izdvaja. Jedna od priča govori o tajnom tunelu koji je iskopan u podnožju brda i povezan je s Dunavom. Tu negde je formiran skit (mala zajednica monaha) s nekoliko pravoslavnih monaha.Turci su jednom prilikom kidnapovali devojku iz obližnjeg sela ali među monasima je bio njen prijatelj iz detinjstva koji je uspeo da prevari turske vojnike, sprovede devojku do tajnog tunela i tako je izbavi iz turskih kandži… Druga priča kaže da je tvrđava obnavljana u vreme Marije Terezije koja je bila poznata po svojim burnim ljubavnim vezama. Tako je iz bečkog garnizona premestila mladog poručnika carske garde i zadužila ga da nadgleda radove na tvrđavi. Poručnik je iskoristio svoj položaj i jednu od tamnica na tvrđavi uredio poput ljubavnog gnezda, jer se nadao da će carica doći na tvrđavu i posvetiti mu malo svog slobodnog vremena… Svašta nešto ljudi pričaju…

Naša će se putovanja i priče nastaviti… Idemo dalje…

Zvoncajte

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *