Spustili smo se sa Kozjeg kamena puni utisaka, i sad hrlimo u drugi deo dana. I dalje smo iznad Pirota, na Vidliču – ogranku Stare planine, i sledi nam uspon na Basarski kamen. Vrh je ime dobio po planinskom selu Basara, izniklom na 898 mnv. Ovo, od ljudi napušteno selo, do pre nekoliko godina brojalo je dva stanovnika. Čak ni crkvu ni popa nije imalo. Legenda kaže da je jednom davno neki seljak našao popovsku mantiju, kapu i knjigu. Znao je da selo Basara nema popa, te je odlučio da na prevaru on postane pop. Otišao je kod vladike, ali mu ovaj reče da ne može da bude pop jer nije izučio školu koju treba, a i nepismen je. Seljak se snašao, i obećao da će s vladikom deliti sve što od seljana dobije. I vladika pristane, a Basara tako dobi popa. Međutim, ovaj je napravio strašnu grešku kod posta i obeležavanja nekog velikog crkvenog praznika, i seljani ga pojuriše, prebiše, te pop za neki dan i izdahnu. Od tada selo Basara nema ni crkvu ni popa.

A, u kakvom su zdravlju Vladimir i Jagodinka Pešić, poslednji stanovnici Basare, moglo bi se proveriti ako bi otišli u selo pre snegova, da ih eventualno potražimo. Ako su dobro i zdravo, onda im je već 90 godina, i sigurno im nije lako.

Skoro sam srela jednog poznanika i pitam ga za strica koji je bio prilično bolestan. “Kako je Ostoja”? “Ostoja je sada odlično, prošlu subotu smo bili na groblju i davali mu godišnjicu”.

Eto, tako… Dođe trenutak kada ti je bolje na nekom drugom mestu

Što se nas tiče, mi smo došli u ovaj deo istočne Srbije da naučimo nešto više o zemlji u kojoj živimo, da se popnemo na dva vrha Vidliča, maksimalno uživamo i družimo se, pobegnemo od gradske vreve i loših vibracija.

Krećemo od bivšeg planinarskog doma, a sada hotela, koji, najverovatnije zbog pandemije korone, ne radi, i prilično je zapušten. Na parkingu ispred hotela je Titova česma, nazvana tako septembra 1977. “željom radnih ljudi i građana pirotskog kraja”. Preko puta je gradsko skijalište, koje čeka svoj trenutak.

Staza prema Basarskom kamenu je odlično obeležena, baš kao i prema Kozjem, nešto duža, ali i sa značajno jačim usponom. Šuma je bujna, rasna, zelena, granje nije suncu dalo ni da proviri. Kako smo se penjali, bivala je sve više ukrašena kamenim oblucima, uglačanim od kiša i snegova koji su preko njih vekovima prelazili, i stenama obraslim mahovinom. Lepa, crvena zemlja, fino se rasklanjala pod našim koracima i izazivala ushićenje. Sve miriše i sve šuška.

Izlazak iz šume, na vrh Basarski kamen (1376 mnv), bio je doživljaj za pamćenje, i izmamio je iz mene najlepše radosne usklike. Neverovatna lepota! Stene prirodom naslagane, kamene kaskade preko kojih smo se rastrčali i “prelili” poput slapova u proleće. Sve je božanstveno lepo; čarolija života izvire ispod kamena, raznobojno bilje bori se za svoj delić sunca i neba. I uspeva.

Gledamo se sa Greben i Vlaškom planinom, i kanjonom Jerme koji im se nametnuo. Iznenada, nebo se prebojava sivim, u daljini se čuje potmula grmljavina, i, očekivano, naši nas vodiči zovu da polako krenemo prema podnožju. Žao nam je, još bi da uživamo, da slušamo kukce kako trepću, da bezbrižno pretrčavamo prostranim vrhom. Grmi sve jače, sve bliže, sad se već plavetnilo neba potpuno povuklo, miris kiše pristiže iz daljine. Idemo. Nema tu hoću-neću. Idemo. Put vuče prema dole, ja trčim, lepo mi je, srećna sam, možda i malo detinjasta, ali i neka sam, zaslužila sam, i zato i prve kapi kiše radosno dočekujem. Ozareno gledam prema nebu, zapamtiću taj susret, doći ću ovde i opet.

Hvala svima na predivnom danu. Bio je to početak druženja sa Starom planinom. Vidimo se uskoro.