Sinoć sam jedva dočekala trenutak da se uvučem u vreću za spavanje. Glava mi je klonula u omamljujućem snu, ali – ne lezi vraže! Noć ispunjenu reskim povlenskim vazduhom i tišinom koja leči gradskom vrevom načetu dušu prekinuo je di-džej Pera, naš prvi komšija, šator-do-šatora. Joj, Pero, ako Boga znaš, ostavi to puštanje muzike za neku drugu priliku, nemoj sad! I zrikavci su se poplašili, utihnula je njihova zavodnička pesma. Kao što sigurno i pretpostavljate, pregovori su bili uspešni i uskoro je cela livada utonula u san. Prekrio ju je taman zvezdani plašt. Sanjala sam i ja, a u mojim su se snovima smenjivali razni događaji, želje i htenja. Jutro sam dočekala veoma raspoložena i odmah sam odigla čarobni noćni prekrivač sa još usnulog tela pored sebe: hajde, Gorane, spremaj doručak, ja sam gladna! Ubrzo je livada živnula, prionuli smo uobičajenim jutarnjim aktivnostima i pripremili se za drugi dan mtb vožnje.

Danas se našoj sedmočlanoj ekipi pridružilo još njih sedmoro, i, tako ojačani, krenuli smo u nova osvajanja. Ako vam kažem da bih već u prvi petak ponovo išla u te krajeve i provela vikend jezdeći po Valjevskim planinama, možda bih u malo reči uspela da prenesem svoje oduševljenje krajolicima kroz koje smo prolazili. Na Jablaniku su se smenjivale predivne utabane zemljane šumske staze i široki makadamski putevi, da bi potom izašli na vrh, na 1275 mnv. Dalje nas je put vodio preko travnatih pašnjaka smeštenih na visokim zaravnima, te smo se tako, upijajući najlepše boje leta, spustili prema Medvedniku. Lepa imena nose ove Valjevske planine, a Medvednik je, po jednoj teoriji, ime dobio po tome što se sa valjevske strane ova planina vidi kao pravi golemi medved koji je prilegao da se odmori. Dok Veliki Meda odmara mi idemo dalje kroz guste bukove šume, i, sada već zbog velike vrućine, u potragu za vodom.

 

Stižemo do naizgled napuštene kućice u sred šume. Ipak, na verandi je sto prekriven kariranim stoljnakom, i, kako već i dolikuje domaćinskoj kući, tu su i so i biber. Ispred kuće je česma. Ko seo, ko legao, ko se umivao, pio vode, u svakom slučaju opšta graja i veselje! Odjednom, začusmo škripanje starih dasaka i čudno cvilenje nepodmazanih gvozdenih šarki. Okrećemo se prema vratima kuće na kojima se pojavljuje bunovna crna glava, iza glave lenjo ide istetovirana levica, a u desnici prva jutarnja cigareta. Zaboga, pa podne je, vreme je za ustajanje! Naš novi prijatelj Sloba je najpre pokazivao znake neodobravanja zbog našeg prisustva, buke i galame koju smo pravili, ali to ga je brzo prošlo. Jes’ da nije mogao mnogo da priča jer nikako nije uspevao da se razbudi, ali je bio vrlo dobronameran. Posle je prešao na prozor, dobro se nalaktio i kroz još spuštene kapke razmenjivao s nama šumske dogodovštine. Bilo je tu i viceva, a i ja sam znala jedan šumski. Da vam ispričam? Evo ovako: bila šumska žurka i napio se zec. Lija smesti zeca na svoj rep i odnese kući. Sledeći put na žurci se napije lija. Ide red da se zec oduži liji, ali kako će kad mu je rep mali. Otrča zec i nakon nekog vremena se vraća u BMWu, strpa liju u auto i odveze je kući. Naravučenije: kome je mali, vadi se na dobar auto.

A, mi bez BMWa i sličnih igrački i ljubavnih pomagala nastavismo našu vožnju. Vrućina je sve veća ali sada već vozimo dolinom Ljuboviđe i mnogo je prijatnije. Prvu priliku da se spustimo do same reke smo bez dvoumljenja iskoristili i dobrano se osvežili. Sada krećemo u dug uspon. Na sreću, tu su maline i kupine, koje sve olakšavaju. Sledeća okrepa je došla potpuno neočekivano: idemo tako, idemo, skrećemo pored stogova sena i, čini mi se, ulazimo u nečije dvorište. Pitam Mišu: jesi li siguran da trek ide ovuda?!

 

Odjednom, saleću nas razdragani psi, iz kuće izlazi domaćin, tj istrčava sa flašom rakije. Ne da nam da idemo dalje dok malo ne zastanemo i popričamo s njim i njegovim ostarelim ocem. I Ranko i Obren, ljudine, nude nas kafom, sokom, srećni su što smo tu, i što su im dvorište i kuća živnuli. Meni sve interesantno, fotkam do iznemoglosti. Svi smo zajapureni od nesnosne vrućine i prija nam debelova hladovinka u koju smo posedali. Ranko bez predaha kruži među nama i nutka nas rakijom. Meni je prišao bar desetak puta. Lepo vidim da čoveka nešto muči. Eureka, shvatio je: “Znam, ti si ovde s njima da ih snimaš”! Bilo mi baš simpatično, nisam htela da mu kvarim iluziju da su žene tu samo da bi ugađale muškarcima. Na kraju sam prihvatila i ponuđenu čašicu! I, došlo vreme da nastavimo naš put. Ranko nam je objasnio kuda i kako, širom raskrilio kapije svog imanja i tako se rastadosmo s jedinim meštanima tog podbobijskog zaseoka uz obećanje da ćemo opet doći. Nastavak vožnje bio je ništa manje inspirativan, još malo penjanja i na kraju prelep makadamski spust do Pašne Ravni. Gostroprimljiva seoska kafana, još malo druženja i povratak za Veliki Grad.

Noć koja nas je dočekala je bila potpuno drugačija od one koja nas je ispratila na počinak prethodno veče. Ova je bila teška, memljiva, bez zvezda. Jedan dug uzdah i gepek pun opreme, šator, vreće – sve me to brzo vratilo u stvarnost. Nazad nema. Idemo dalje.