Taman pomislih da sam postala neosetljiva na mnoga dešavanja i situacije oko sebe, ljude i događaje, zamrznuta u nekim emocijama, željama i htenjima, i počeh da se plašim zbog tog, do tada nedoživljenog osećaja, kad’li stiže poziv Lozničana, članova Planinsko-biciklističkog društva “BicikLO”, za prvo ovogodišnje mtb porodično okupljanje i vožnju. Prepoznah u tom pozivu spas u zadnji čas, trgoh se iz letargije, i kao da ponovo oživeh. Da, stvarno, bio je to poziv koji se ne odbija i koji je već u najavi vodio kroz Vukov Tršić, Tronoške šume, pa preko Kostajničkog visa i venca Bobije. Uhvatih se za tu „slamku spasa“, pa po navici odmah i „zavirih“ u trek, a kad tamo – brojni neobični i nadahnuti nazivi njiva, pašnjaka, brdašaca, visova – takozvani toponimi. Ti toponimi neretko daju i prvi utisak i informacije o pojedinim naseljima, ljudima koji tu žive i običajima kojima se priklanjaju.

Čitam nazive redom kojim ćemo ih biciklima proći, a za oko mi zapadoše Vilino kolo i Tanka kosa. Opa! Biće i mistike, to volim, treba nešto i da bude obavijeno velom tajne, da se tajna postepeno otkriva a veo neprimetno skida, sve dok nežno ne sklizne niz oble bokove, glatke nage noge i vitke gležnjeve… Evo, ja već odlutala, tražim pusto mesto gde se noću okupljaju vile – natprirodne devojke raskošne lepote, i gde u kolima igraju zamamne igre. Srećom, tu je Goran koji uvek uspe da me „vrati u normalu“, nekad i protiv moje volje jer mi se baš dopalo u svetu mašte i snova, ali uglavnom mu budem zahvalna. Shvatim tako da deo bajke mogu da preselim i u svoj stvarni svet, u svoj život, da moja mašta može svašta, a da ću u nju da povučem i one koje volim, do kojih mi je stalo, sa kojima ću da se igram vilinskih igara, da iznova i iznova izmišljam neke nove priče i pravim neki novi svet. Sve je to dostižno.

Pa, eto, baš nestrpljiva i baaaaš vesela, stigla nedelja, 29. april 2018. Niste znali da i nedelja ima osobine ljudi? Ma, kod mene je sve moguće, i stvarno je ova nedelja bila takva. A, kakva sam bila ja? Srećna. Ozarena. Zaljubljena. Ali i u ljubavi. Nisam ja k’o Nataša Bekvalac, koja i nakon tri braka izjavljuje da ne razlikuje zaljubljenost od ljubavi. Pa, stvarno, šta je toj ženi, zar je tako lepo živeti glavom u oblacima, pa onda tresneš, i ne znaš šta te je snašlo?! Ja, naprotiv, i previše dobro i previše prizemno pravim razliku. Ali, i dajem šansu zaljubljenosti. Neka je, neka se menja, neka raste, buja, cveta, neka se pretvori u ono što joj je suđeno. Neka to bude ljubav.

Ovo naše porodično mtb okupljanje upriličeno je u bašti restorana „Vuk“ u Tršiću. Tu smo „kao kod svoje kuće“, malo smo se i opustili, ali kad je dat znak za zajedničko fotografisanje i polazak u vožnju, svi smo bili vrlo disciplinovani. Baš kao prava porodica koja se joguni, malo hoće, malo neće, pa se nešto i duri, pa malo prigovara, ali se i smeje porodičnim anegdotama, bez imalo zlobe i pakosti. Samo lepe vibracije, nadahnute emocije, mnogo privlačnosti, zadovoljnih pogleda i zdravog smeha, lepo doterani, umiveni, začešljani, u najlepšem nedeljnom odelu. Ovde smo pristigli sa raznih strana: iz Inđije, Ljubovije, Novog Sada, Bačke Palanke, Bijeljine, Beograda, Brčkog, Loznice. Okupio nas je Zoran Bogićević-Rakun i njegovi prijatelji, u okviru pre dve godine započetog projekta „Ciklo Selo“. Ideja da se lepote ovog kraja predstave kroz vožnju bicikla daleko je odmakla. Kilometri obeleženih staza Cera, Iverka, Gučeva, Boranje, Tronoških šuma, Kostajničkog Visa, ponos su i dika ovih ljudi. Mnogo su Lozničani uradili na promociji ovog dela Srbije i na svojoj ličnoj – kao ljudi specifičnog senzibiliteta i nemerljive ljubavi prema prirodi. Puno sam već od njih naučila, ali naravno da još uvek ništa ne znam. Tek sam na početku i trudiću se da im uvek budem blizu, da naučim što više, i da mogu da kažem da sam uvek s najboljima!

Jutro je baš toplo, biće to vreo kasnoaprilski dan. Ima nas pedesetak, nigde ne žurimo, mnogi su još uspavani nakon dugog zimskog sna. Niko nikome ništa ne zamera, svako daje od sebe ono što ima i što može. Povremeno stajemo i sačekujemo se. Uglavnom smo poznati jedni drugima sa brojnih mtb vožnji, ili eventualno preko fejsbuk profila. Ipak, tu je jedna Marija, devojka koju prvi put vidimo u ovoj mtb ekipi, tako da smo Milena i ja danas dobile i trećeg ženskog člana, i baš se obradovale. Vrlo brzo smo shvatile da Marija nema mnogo iskustva u ovakvim šumskim vožnjama, ali ima dečka koji je jedva dočekao da „da petama vetra“ i odjezdi. „Da bude prvi“, kako reče Marija. „Nije ovo trka“, dodajemo mi, ali kao i u svakoj porodici, i u ovoj mtb ima onih koji bi da se takmiče. Makar sa samim sobom. Što da ne. Čovek i treba najviše da snage odmerava sa samim sobom, da se ne upoređuje mnogo s drugima, jer ga to neretko može odvesti “dođavola”. „Svoj ti pos’o“, rekla bi moja strina.

Dakle, bodrimo Mariju, ali i savetujemo. Ipak, usledio je prvi pad, zatim i drugi, ne znam da li je bio još koji. Dobro se Marija nosila sa svim tim, i zadržala odlično raspoloženje. Pomislih, možda je ona iz one priče o vilinom kolu koja kaže da je devojčica smatrana devojkom tek od trenutka kad je prvi put ušla u kolo i prošla kroz obred prelaza kola. Eto, Marija je danas „ušla u kolo“, u mtb kolo, i teško da iz tog kola ima povratka. Začarano je. Začarala ga je ljubav.

A, nas je ljubav prema biciklizmu, šumi, potoku, prema istomišljenicima, taj dan daleko odvela, i u toj smo nedelji mnogo toga lepog videli. Najopipljiva je bila ushićenost izvorom hladne vode ispod jedne vrbe. Tu smo svi spremno zastali i lepo se osvežili. Povremeno su nas stizale Zoranove reči iz najave vožnje, da smo ovde, između ostalog, i da skrenemo pažnju na „nestajanje“ šumskih staza, odnosno sav trud obeležavanja pešačkih i biciklističkih staza vrlo moguće da će „pasti u vodu“, jer narastajuća industrija prerade drveta iziskuje uređene puteve po šumama. Da li će to biti i kraj našim opuštenim i nadahnutim šumskim vožnjama?

U jednom delu trek nas vodi do vrha Kostajnika, na nekih 744 mnv. Tu smo se odvojili od „glavnog puta“ da bi nakon otprilike 1,5 km šumskog pedalanja i blagog zelenog spusta, stigli do prelepe livade sa pogledom na planinu Boranju i vrhove koji je okružuju. Smestili smo se u hladovinu starih trešanja, malo prezalogajili, ali ne trešnje, fotkali čardak star nekih sto i više godina, proverili da li nam se u visokoj travi zakačio neki krpelj, pa hajd’ nazad, do raskrsnice. Tamo, ispod drveta šljive, prostrto ćebe, a na ćebetu zadovoljno kunja Goran. U blizini je kuća, ispred kuće domaćin sa flašom domaće rakije u ruci, nazdravlja i poziva na druženje. Od čega li je Goran zaspao? Verovatno nikada neće priznati. Sad sam barem i ja nešto naučila: Nikad ne priznati. Sviđa mi se.

 

Baš je vruće, ali srećom tu i tamo naiđemo i na neku kuću, pa dopunimo zalihe vode. Kako prilazimo nekoj kući, tako domaćin istrčava sa flašom rakije. Teško je odbiti te divne ljude, treba paziti da ih ne uvredimo, pa se uglavnom zahvaljujem rečima: Neka, hvala, vozimo. Naravno da ovo ne važi za sve vozače.  Ima i komaraca, baš mnogo, i veliki su, prosto nam ne daju da se mnogo zadržavamo pri pauzama. Mnogo je šume, u stvari uglavnom smo pokriveni bujnim svodom šumskog raslinja a i svuda oko nas je nabujala trava, i verovatno se ovi dvokrilci u takvim uslovima duže zadržavaju. Staza kojom se krećemo baš nadahnjuje, uživancija je nemerljiva, osim, za mene lično, u delu gde je spust bio izbrazdan opasnim vododerinama. Ma, nije mi prvi put, znam da se sačuvam i od ovakvih opasnosti, u šumi se lakše sačuvati nego u autobusu gradskog prevoza, gde si, kobajagi, u urbanoj sredini. Aha, kako da ne.

Vožnju i dan privodimo kraju, stigli smo i do manastira Tronoša, a na putu limuzina u koju upravo ulaze mlada i mladoženja. Lep je to prizor bio, zaustavila sam se pored njih, malo smo i popričali, poželeh im blagostanje u zajedničkom životu uz reči da biciklisti donose sreću, vedar duh, zdrav pogled na svet i da verujem da će i njihov brak biti takav.

Kod česme “Devet Jugovića i Stari Jug Bogdan” smo se kratko zadržali jer nas je gušio dim koji su „raspalili“ izletnici uz samu česmu. To do sada zaista nismo doživeli.

Još malo kroz šumu, pa lep spust do Tršića, pred imanje Vuka Stefanovića Karadžića, reformatora srpskog jezika i pravopisa i sakupljača narodnih umotvorina. Tu smo malo zastali, sve s pogledom na Vukovu spomen kuću, vajate, kačaru, čardak i ambar. Bilo je mnogo izletnika i oprezno smo nastavili vožnju, prateći rečicu Žeraviju koja nas je odvela do mesta odakle smo jutros i krenuli. Sad smo se i opet okupili oko stola, kao prava porodica, da još jednom podelimo utiske dana, i da se radujemo našim narednim susretima. Gde će to biti i kada – neka to za sada bude obavijeno velom tajne, ali nada i radost ostaju. Srećna smo mi porodica, a u takvu porodicu sreća i opet dolazi.