Najviše volim da sam u smeštaju sa Snežom. Nas dve račice smo prilično neovisne i “svoje”, zna se ko spava u krevetu do prozora i koja će prva pod tuš, ne mešamo se jedna drugoj u izbor piva, svaka ima pravo da bira svoje prijatelje (zamislite, kakva sloboda!! I, nemojte da se čudite – sve je više onih koji bi da kontrolišu s kim se družiš, jer ako si s tamo nekim dobar, onda ne možeš i s njim, .. itd… eh.. kakav (polu)svet.. ), i nismo ljubomorne ako jedna od nas povremeno promeni cimera/cimerku – smatramo to dobrim začinom našoj rakovskoj samouništavajućoj vezi. Ma, da, ima nešto i u čemu se ne slažemo: ja nikako i nikada ne gledam TV, a pogotovo ne kad je uključen i kad iz te naprave izlaze grozni zvuci i slike previše našminkanih žena i podbuhlih muškaraca. Ali ‘ajd’ sad, ne budimo na kraj srca, sve je to podnošljivo i učimo se toleranciji, pa makar i u ovim ludim godinama.

Tolerancija. I, evo, setih se nečega, podeliću to s vama: priča je o devojčici koja je oslepela na oba oka zbog teške, maligne bolesti. Nini, tako ćemo je zvati, prija moj glas, a ja to koristim da joj pričom odvratim pažnju od bola, terapije, odvojenosti od kuće, pa joj tako povremeno “dajem” zadatak da do našeg sledećeg susreta razmisli o značenju neke reči. Jednom prilikom tema je bila: tolerancija. Prolazim ja tako u žurbi pored nje i samo joj se javim, kad’li me ona zaustavi: “Ali, mi treba danas da pričamo o toleranciji, ja sam se baš dobro pripremila za razgovor”! Uh, iznenadila me snaga kojom je to Nina rekla, i mnogo me obradovala. Nina je spremna da uči o toleranciji i da je primeni. A, mi?

I, evo nas na Žabljaku, u finišu petog Čiker maratonskog dana. Kao po inerciji popeh se do Razvršja i auto kampa “Kod Boće” i opet se zapitah šta mi to treba kad ni jedne godine nisam bila zadovoljna uslugom u ovom kampu. Ionako ne kampujem, već spavam u “zidanom objektu”, sa Snežom – naravno. Ona je već pristigla i eno je smrzava se u sobi golih hladnih nezainteresovanih zidova. Tražila je od gazdarice grejalicu, ali je dobila samo odgovor preko ramena: “Šta bi ti htela, i grejalicu za ove pare”?! Krenuh do kupatila da se istuširam i operem kosu, kad ono – nema peškira, a čak i grejalica u kupatilu isključena. Možda se u ovakvim situacijama uči toleranciji?! Izgleda da sam za neke lekcije ipak zakasnila. I Sneža i ja smo zaključile da nas više ovaj kamp videti neće. Ima ih još u blizini, a, na kraju krajeva, koji se đavo uopšte i penjemo do ove nedođije, kad možemo da ostanemo u Žabljaku i dobro se provedemo sa ostatkom Čiker-ekipe i obiđemo neke znamenitosti ovog prelepog mestašceta?!

Inače, Žabljak je najviše urbano naselje u jugoistočnoj Evropi, smešteno na 1456 m nadmorske visine i okruženo mnogobrojnim planinskim vrhovima visine preko 2200 metara. Ime “duguje” žabama koje žive na ovom lokalitetu i koje svake godine svojim kreketanjem najavljuju dolazak proleća. Evo, ja najavljujem, tj zvoNcam, da ću se prilikom sledećeg dolaska malo više posvetiti ovom gradiću.

Pregrmele smo hladnu noć, probudilo nas i obradovalo sunce, žaba nema, opremu osušile fenom i spremne smo za šesti Čiker maratonski dan. Danas je 29. jun 2018. i Snežin je rođendan. “Mama, kad je tebi rođendan?” Pitao me svojevremeno moj mlađi sin. “Prvog jula”, kažem. “A, koje godine”? “Pa, svake”, kažem opet ja. E, smešna ta deca! Dakle, Sneži je svake godine otkad je maratonka rođendan baš na Čiker maratonu i baš je to fora kad imaš tako puuuuuno zvanica na žurci koja traje ceo dan! Pa da, mi od svakog Čiker-dana napravimo luuuuduuu žurku!

Konačno krenuli. Danas idemo preko Durmitora za Šavnik pa sve do ski-centra na Vučju. Taj ski-centar… Da li to Golub nešto pokušava da nam kaže? Ne smem ni da pogledam kakva je vremenska prognoza za danas. I, kako Dejo šeretski reče “u kameru” – imali smo premalo snega na maratonu!! Grabimo prve kilometre i vrlo brzo se jedna grupica odvaja na začelju: to smo mi koji ne možemo da prođemo pored krave a da ne stanemo, to smo mi koji uživamo u mirisu planinskog cveća i pogledu na visoke vrhove Durmitora. I svako se malo fotkamo, naravno. Tik iza nas je Čiker-mehaničarsko vozilo: to Mrvica, Vladan i ostali koji su uključeni u ovaj deo organizacije maratona zdušno brinu o nama i našim biciklićima. Na jednoj stajanci Dule nam je pričao o svom rodnom selu – Merulji, pa smo nešto kasnije i stali na odvajanju za makadamski put koji ka selu vodi. Dule je, dakle, iz ovih krajeva i “enciklopedija koja hoda, tj vozi bicikl”, te smo ga pratili u stopu i slušali priče sa ovog područja.

Tako smo stigli i do Vražjeg jezera na 1411 mnv, potpuno “ogoljelog”, izloženog suncu i svim ostalim atmosferskim prilikama, te se stoga i brzo prazni ili nadopunjava; neobičnog je oblika i boje koja je na sredini tamna a prema rubovima sve svetlija. Oko ovog jezera ispredaju se mnoge legende, a ja sam izabrala jednu koja mi je nekako najverodostonije dala odgovor na pitanje – otkud jezeru ovakvo ime i zašto je toliko ledeno; to samo znači da ja beznadežno i dalje verujem u bajke i čudna bića koja u njima obitavaju. Legenda kaže da je nekad davno jezero bilo okruženo borovom šumom koju je uništio požar; zveri koje su tu živele pobegle su u planinu, šumske vile sklonile se nebu pod oblake, a vrag s vražicom u jezero na čijem su dnu napravili dvorac od ledenih kristala. Tako je jezero dobilo ime Vražje, a hladnoću mu – zna se – daje ledeni dvorac.

Priči tu nije kraj, ali mi idemo dalje, prema Šavniku. Uskoro ponovo počinje kiša, odavno nije, ima barem 20 kilometara. Rezignirano sležemo ramenima, tu se ništa promeniti ne može, barem nije hladno i uspevamo da ne mislimo na te dosadne kapljice.

Nataša i ja vozimo zajedno, a u jednom delu su nam se pridružili Milorad, Miloš i Miki, iliti 3M. Miki Pančevac (sećate ga se – glavni akter priče o IV danu, odnosno Čovek zvani Ribar koji u sred šume po najvećoj kišurini menja gumu na biciklu) nas obasipa informacijama o Šavniku, o tri reke na kojima “leži” – Bukovici, Bijeloj i Šavniku, o selu Petnjica odakle podrijetlo “vuče” Vuk Stefanović Karadžić, o… Miki nije iz ovih krajeva ali ih voli i otud toliko znanja. Meni lično uvek je interesantno otkud mestu baš takav naziv i na kojoj je nadmorskoj visini s obzirom da je u durmitorskom okruženju, te dobih odgovore: Šavnik je naselje na 840 mnv, osnovano 1861. godine od strane doseljenika iz drugih krajeva Crne Gore i Hercegovine, na prostoru obraslom vrbacima – šavicama. Zovu ga još i “varoš sa tri rijeke i sa dvije zore”. Ovde sam prvi put i uživala sam u sjajnoj atmosferi koju Šavnik naširoko i nadugačko emituje. U samom naselju su nas čekali nasmejani, veoma gostroprimljivi domaćini i nikome se osmeh nije skidao s lica zbog kiše koja je sve više padala, ali jeste zbog informacije o padovima dve maratonke, koji su se u toku dana dogodili, a povrede sanirane u najbližim ambulantama. Nakon odlične užine Goran i ja smo otišli do obližnje prodavnice jer je Golub u toku jutrašnjeg brifinga nekoliko puta naglasio da na Krnovu, kad popodne dođemo, nećemo imati gde da se snabdemo osnovnim namirnicama. Dok čekam Gorana ispred radnje, kiša se baš pojačava i koristim priliku da se opremim odgovarajućom garderobom. I ponovo fotoaparat i telefon sklanjam iza sedam kesa (kese su bile jedna od najtraženijih “roba”na ovogodišnjem maratonu) i krećemo u nastavak putovanja.

Uspon je dug i konstantan, dobrano smo se ugrejali tako da smo bez obzira na kišu povremeno stajali i odmarali. U jednom trenutku i inače ćutljiv Goran još se više ućutao i shvatih da se javio neki problem. Uh, odahnula sam u sebi kad sam čula da je u pitanju “samo” problem tehničke prirode, i “samo” mu se “raspala” zadnja kaseta… Znam, znam, velika je to muka, ali na putovanjima ovakve prirode, u ovakvim uslovima kakve smo mi danima imali – a više su bili neuslovi, nije ni čudo kad se dese ovakvi kvarovi, tj raspadi. Sad se setih reči mog poznanika kome sam pričala o maratonu: “Pa šta bi ti htela, imali ste puna tri dana bez kiše, zar je to malo”?! Nije malo tri dana bez kiše, već je puno 5 dana s kišom koja otežava putovanje, čini ga rizičnijim, kvari bicikle, utiče na zdravlje. Ma, dobro, idemo dalje, kao da je to važno…

Nekako Goran situaciju s kasetom “drži pod kontrolom” i uskoro stižemo do prelepog vodopada na reci Bijeloj. Nedugo potom trek se odvaja u brdo, makadamskim putem, ali mi nastavljamo starim asfaltnim i samo “molimo Boga” da Goranov bicikl izdrži. Kiša se pojačava i sve je hladnije. U jednom trenutku mi je baš počelo sve to sa kišom ići na živce, nisam mogla pošteno ni da stanem i jedem, a baš sam bila gladna. Kad smo pronašli veliko drvo pored puta s idejom da se tu sklonimo i nešto pojedemo – a ono sa krošnji pada li pada.. Ostalo nam je još nekih 12 km do krajnjeg odredišta i očekujemo susret s lepotom Gradačke poljane i vetrenjačama na planinskoj površi Krnovu. Uprkos kiši i hladnoći prizor koji nas je dočekao je fantastičan i maksimalno usporavam da bih što više uživala.

Maglovito je, oblačno, ali ipak lepo. Na nekih smo 1500 metara nadmorske visine, sve je hladnije, vetrenjače oko nas su u punom zamahu. Nisam mogla da odolim, već sam ipak napravila nekoliko fotografija i samo trenutak bila u dilemi da li da obučem još nešto ispod kišne kabanice, ili nastavim vožnju. Ipak, s obzirom da nigde nije bilo zaklona, pa čak ni prirodnog, to presvlačenje bi bilo pod otvorenim nebom i pitanje je koliko bi imalo smisla. Goran kao da je pročitao moje misli, a ograničen problemom s biciklom, samo mi je viknuo: “Idi, vozi što brže, ne obraćaj pažnju na mene, ja ću kako budem mogao, idi, samo vrti, vrti, čuješ li, samo vrti, ne staj, nemoj da se smrzavaš”!!! Stvarno, bilo je mnogo mnogo hladno, te ja – gas do daske – i ni sama ne znam kako, krenuh svom silinom u finiš prema ski-centru Vučje. Gazim, gazim, osećam kako mi se hladne vodene iglice zabadaju u lice, kako me vetar šamara, ali ne stajem. Daleko ispred mene vidim žutu kabanicu kako vijori na vetru – prepoznala sam Boška, a ko bi drugi morao da se sveže konopcem oko struka da ne odleti – pa ubrzo stižem do njega, te ga i prestižem. Ne veruje čovek, nešto me još i pita, kao koliko još imamo, kažem – brzo ćemo mi, samo gazi – a kao da govorim detetu kojeg treba da hrabrim i tešim. To dete nije bio Boško već sam bila ja. To sam ja sebe hrabrila. Kad sam nakon nekog vremena ispred sebe videla Snežu i još dvoje-troje maratonaca, skoro sam zaplakala od sreće. Tu smo, stigli smo… Evo, sad mi suze krenuše. To su one koje sam taj dan zaustavila.