Imamo nekoliko slobodnih dana, spojićemo ih sa vikendom i biće to lep odmor sredinom septembra. Gde da idemo, a da to bude nešto potpuno novo za nas, da nije mnogo daleko za putovanje autom, da obiluje istorijom i prirodnim lepotama i da je idealno za obilazak biciklom? Kao iz topa sam izgovorila: Severna Makedonija ili Albanija!! Goran se smeška, kaže – može i jedno i drugo! Više ništa ne pitam, nemamo mnogo vremena za planiranje i istraživanje, već nalazimo smeštaj u Ohridu, pakujemo se, i – krećemo.

Sve vreme putovanja od Beograda prati nas kiša, ali prognoza kaže da već od sutra nastupa period sunčanog i toplijeg vremena. Put je dug (600 km), ima i dosta deonica sa izuzetno lošim asfaltom, skoro propalim, ali ništa ne može umanjiti moje zadovoljstvo i ushićenje što konačno idem u prijateljsku Makedoniju!

Po dolasku u Ohrid smeštamo se u prostranom stanu u blizini lokacije Biljanini izvori. Kratko smo se odmorili, a pošto je kiša i dalje padala i jak vetar duvao, bicikle smo odložili u podrum, a do Jezera smo otišli pešice. Inače je Ohrid poznat po vetru koji duva u večernjim satima, bez obzira na visoke dnevne temperature, a meštani ga zovu doktor, jer, tako kažu, deluje blagotvorno.

Već prvi kontakt sa Ohridskim jezerom na mene je ostavio snažan utisak, premda je bilo hladno i mračno a vetar je moćno i u penušavim talasima nanosio vodu na obalu. Ovo predivno jezero je jedno od najstarijih na svetu, nastalo pre 4 miliona godina; nalazi se u dubokoj i zatvorenoj kotlini, na nadmorskoj visini od 695 m, i okruženo je visokim vrhovima planina Galičica i Jablanica. Jezero je nastalo tektonskim pomeranjima u udubinama posle lomova Zemljine kore; maksimalna dubina mu je 295 m, a bistro je i providno čak do 22 m. Naime, spada u red oligotrofnih jezera, odnosno odlikuje ga mali sadržaj hranljivih biogenih materija, te je zbog toga siromašno fitoplanktonom. Voda u ovakvom jezeru je providna, a boja od zelenkasto-plave do modro-plave; na dnu se talože neorganski sedimenti te je cela vodena masa zasićena kiseonikom. Stručnjaci kažu da slobodno i bezbedno možete da uronite šake i napijete se vode iz ovog jezera. Inače, među oligotrofna spadaju, između ostalih, i Plitvička jezera.

Sve ove podatke nisam znala u trenutku kada sam prvi put dotakla obalu Ohridskog jezera, ali prizori i događaji iz narednih dana prosto su me „naterali“ da se pobliže upoznam sa poreklom ovog prirodnog fenomena i jednim od najvećih evropskih jezera koje je, zajedno sa gradom Ohridom, 1980. godine proglašeno za Svetsku baštinu i pod zaštitom je UNESCO-a.

Da nije sve tako idealno poručio je pre nekoliko godina taj isti UNESCO koji je upozorio da će zbog „neadekvatne zaštite, obnove i razvoja“, kao i zbog „neusklađenih prioriteta u sistemu upravljanja tim područjem“ promeniti status regije Ohridskog jezera koju dele Severna Makedonija i Albanija, i uvrstiti je na listu ugroženih mesta svetske baštine. Epilog svega je da je S. Makedoniji i Albaniji dato da do februara 2023. godine sprovedu „preporuke za poboljšanje očuvanja regiona“ i podnesu „izveštaj o stanju očuvanosti dobra“, a pozdravljeni su već preduzeti napori…

Sada su pred nama svetla Ohrida, grada podignutog na usamljenoj vapnenačkoj hridi (brdu), na 792 m, po kojoj je i dobio ime. Inače, Ohrid se u antičko doba zvao Lihnidos, ili Beli grad (Grad svetlosti) a jezero Lihnidsko. Jedna od legendi kaže da su Samuilovi vojnici, noseći na brdo teško kamenje za izgradnju tvrđave, uzviknuli: oh-ride! Doći ćemo i do te Samuilove tvrđave, ali najpre da napravimo plan – idemo po prioritetima. Evo, kiša već posustaje i možemo da se radujemo lepom jutru.

Noć je bila… Hm…. Nikad nisam spavala na krevetu čiji je dušek toliko propao da je gazdarica preko tog propalog jednostavno prebacila još jedan! Trebalo se popeti na taj krevet, a to me penjanje podsetilo na detinjstvo kada sam obožavala da spavam u staroj dedinoj kući u kojoj su još uvek bili zemljani podovi a kreveti sa slamaricom, pa kad baka rukama kroz otvore u grubom seljačkom platnu protrese slamu krevet bude toliko visok da sam uvek čekala nekoga od odraslih da me uveče pred spavanje popne. Najbolje da i ovaj ohridski krevet tako zamišljam, pa će mi možda biti lakše.

Dan se probudio prohladan, ali sunčan. Brzo smo se spremili, sve neophodno za celodnevni izlet potrpali u bisage, i konačno se upustili u istraživanje Ohrida i okoline. Krenuli smo od Biljaninih izvora, jer nam je taj lokalitet baš blizu, a upravo tuda ide i put koji smo za danas isplanirali. Biljanini izvori su, prema jednoj od legendi, nastali od suza devojke Biljane koju je otela vila Ezerka, gospodarica jezera. Vila je štetila i ribarima, prevrtala im kajake i ribe vraćala u jezero. Devojčin deda Čun je napravio kajak koji vila Ezerka nije mogla da prevrne i tako je deda došao do unuke i spasio je, a kajak, jedinstven u svetu po svojoj formi, dobio ime deda Čun. Druga legenda kaže da su izvori dobili ime po lepoj Biljani koja je ovde sa drugaricama prala veš i zaljubila se u vođu karavana koji je svratio da natoči vode za put. Ova lepa priča ispevana je u pesmi „Biljana platno beleše“, koja je na neki način i himna Ohridu.

A, šta su Biljanini izvori u zbilji? To je preliv vode iz bazena koji se nalazi iznad otvora odakle ističe čista izvorska voda; jedan deo se koristi za potrebe vodovoda, a drugi za potrebe veštačkog uzgajanja ribljeg podmatka. Tek višak vode se izliva iznad otvora Biljaninih izvora.

Nakon kratkog zadržavanja i fotkanja, idemo dalje. Sledi vožnja u ujednačenom ritmu, pa se malo penjemo, a zatim izlazimo na magistralu. Povremeno skrećemo sa glavnog puta i tražimo prilaze plažama. Plaže su lepe, peščane i šljunkovite, kao na moru. Jezerska voda je bajkovito plava, modra, zelena, bistra, čista. Neverovatno kako se boje prepliću, nadovezuju, obuzimaju, i oduzimaju dah… Fantazija.. Nemerljivo sam srećna. Sve oko mene je nestvarno lepo. Uživam.

Ipak, vodimo računa o zadržavanju jer imamo dosta ciljeva u ovom danu, te se vraćamo na magistralu i nastavljamo prema Zalivu kostiju (Zalivot na koskite), Muzeju na vodi. Radi se o lokalitetu na Ohridskom jezeru koji je otkriven 1977. godine, gde su nađeni arheološki ostaci iz perioda 600 do 1200 godina p n.e. Pored ostalog, ovde je nađeno mnogo kostiju životinjskog porekla (uglavnom jelena), te su tako i zaliv i muzej dobili ime. Na dnu jezera, na dubini od 3 do 5 metara, pronađeni su drveni stubovi i grnčarija i utvrđeno je da je ovde bilo naselje od sojenica – kuća na drvenim stubovima, napravljenih od blata i slame. Na osnovu svega toga je rekonstruisano celo naselje i prikazan je način na kojem su živeli ljudi u tom periodu.

Popločanom stazom smo se spustili do drvene platforme po kojoj su bile raštrkane kućice pokrivene slamom; zavirili smo skoro u svaku od njih jer je tu bilo raznih predmeta koji su koristili praistorijskom čoveku. Za sve to vreme bicikli su nam bili parkirani pored kućice gde su se prodavale ulaznice, a tu su bili i čuvari kojima smo bili zanimljivi i rado su popričali s nama i prisetili se svojih JNA-dana u bivšoj Jugoslaviji. Jedan od njih je zavrnuo rukav košulje i ponosno pokazao tetovažu sa čuvena tri slova, imenom grada gde je služio vojsku i godinom. Rekao nam je i da nikako ne propustimo obilazak rimskog kastruma, lokaliteta Gradište iznad zaliva, tako da smo se i do tog utvrđenja popeli, premda je u međuvremenu sunce baš visoko odskočilo i bilo je jako vruće.

Nismo zažalili, jer su nas dočekale rekonstruisane zidine, kula, kapija, prilazne staze i stepenice. Lepo, mirno mesto, sa mnoštvom mladih tuja i predivnim pogledom na jezero koje je ovde kao slikarskim kistom obojano, nestvarne smaragdno-zelene boje. 

Zadovoljni, vraćamo se do bicikala, vadimo iz bisaga voćkice, užinamo, a bidone dopunjujemo vodom. Ponovo izlazimo na magistralu i vožnju nastavljamo prema Svetom Naumu, natkriljeni vrhovima Galičice. Tu blizu je i granica sa Albanijom, ali to ćemo drugi put.

– nastaviće se –