Volim taj Dan Posle. Ima neku moć koju pokušavam da odgonetnem. Ipak, kad malo bolje razmislim, i ne treba uvek biti preterano znatiželjan! Sedim u fotelji, glava mi zabačena, leđa zavaljena, ruke opušteno leže u krilu, noge blago savijene. Pogled snen. Na trenutke kroz poluspuštene kapke prolaze slike raskoši: livade iscrtane najlepšim cvetnim bojama, mirisna zemlja, plodne oranice. Zrikavci se u svom letnjem zamahu, vođeni nevidljivom dirigentskom palicom, snažno glasaju, orkestralno udruženi. Tako se u stvari oni udvaraju. U kasno leto se pare, a jaja legu u jesen. Priroda je to, i ima svoje zakonitosti. A, nas smo sedmoro došli ne da bi taj sklad narušili, već da pokušamo da nađemo neku svoju ličnu ravnotežu.
Još jedan mtb vikend u prirodi, ovaj put na Povlenu, planini u blizini Valjeva. Sve je isplanirano do u tančina i u perfektnoj je organizaciji našeg druga Pere, poznatog po svojoj ljubavi prema biciklu i sarmi. Zato ga i zovu Pera Sarma. Što se mene tiče, on je Čovek koji poštuje svoje prijatelje, brine o njihovoj bezbednosti u raznim prilikama i neprilikama u kojima se možemo zateći, pun je zaraznog entuzijazma, odličnih trekova i dobrih ili manje dobrih viceva. Ali, k’o će još gledati na sitnice…
Kao savršeno mesto za postavljanje kampa pokazala se odlično održavana livada ispred Planinarskog kluba Povlen iz Valjeva. Domaćini su veoma druželjubivi i na usluzi po pitanju korišćenja vode, struje, toaletnih prostorija. I mnogi drugi dogovori su bili mogući, poput spremanja hrane, recimo. A, zna se – gde je dobra domaća gibanica i domaća ljuta, tu je i opuštanje! Ipak, mi smo se ubrzano pripremili i krenuli na naše bajsovanje.
Vreme je bilo kao kad biraš za sebe – idealno, a vožnja perfektna: smenjivali su se kilometri makadamskog puta sa nepregledom široke zemljane šumske staze. Usponi bijahu ne preterano jaki, spustevi idilični – taman toliko zahtevni da te dotaknu u najskrivenije dubine i pokrenu zatomnjeni zdrav prkos i odlučnost da se izboriš s novim izazovima.
Gledam fotografije po ko zna koji put. Ipak, i reč ima svoju težinu, iza reči su dela. Fotografija može da ti zaustavi trenutak, da ga zadrži okovanog. Reč je tu da teče, da traje, da se umilno obmotava oko tvojih misli, da se razlaže na fine niti i rasipa se po tvojim snovima.
U tom prvom vikend mtb danu svako od nas je dao od sebe koliko je mogao i kako je znao a da ne narušimo ritam planine. Čak se i visoka trava spremno pod našim točkovima povijala, bez zvuka uranjala u vrelinu dana. U trenutku opuštenog leškarenja stado goveda nezainteresovano nas je pogledom pratilo. Do najvišeg vrha Povlena, Malog Povlena na 1347 mnv, stigli smo s biciklima preko ramena, penjući se i provlaćeći kroz gustu šikaru. Po izlasku na ozelenjeli proplanak susreli smo se s planinarima. Zajapureni oni, a bog’me i mi, jedino što se naša grupica posle zajedničkog fotkanja brže sa tog sunca sklonila. Usledio je spust najpre strmim puteljkom, pa preko livade kratkom uzbrdicom do crkvice Sv arhiđakona Stefana. Zaslužena pauza u hladovini, obnavljanje zaliha vode, jer to se po ovakvoj vrućini ne propušta, pa idemo dalje.
I, nemojte ni da pomislite – nije to bilo sve! Opet malo šumskom zemljanom stazom, pa u utrobu planine, uz rečicu, na izvor, a što da ne – kad tamo neobični neki oblici, mnogo simbolike, vradžbina, čega li?! Nismo mogli da odgonetnemo, možda će uspeti neko drugi, ko je bliži ovom delu Srbije i ko bolje razume te znakove sazdane od travki, kamena, drvceta, a sve poredano po nekoj nama nepoznatoj dinamici i arhitekturi. I, nakon niza lepih trenutaka dođosmo do naše baze, našeg kampa. Uz plamteće boje zalazećeg sunca postepeno smo se uveli u još lepšu, zvezdanu noć.
Sutra je novi dan, a u njemu još sedmorica mladih, naših prijatelja koji će nam se pridružiti u novim mtb avanturama.