I tako, pomislih, spustili smo se sa Tulovih, vraćamo se Majstorskom cestom nazad prema Svetom Roku, i to bi bilo to za danas. Nedjeljko mi je pokazao odvajanje za Kraljičin prevoj gde ćemo proći u drugom danu Biciklijade i jak uspon koji nam valja savladati, ali o tome ću, u maniru Scarlett O´Hara, razmišljati sutra. Pred kraj spusta pridružio mi se Zagrepčanin Željko, pa smo zajedno dopedalali do hostela.

A, Željka sam upoznala na steni koja se ispružila pod najvišim vrhom Tulovih greda i nastavljala se na još jednu takvu, podjednako glatku, vetrovima, suncu i kiši izloženoj. Tu smo zajedno s Tomislavom tražili način da se sretno i spretno spustimo u podnožje i konstatovali da je ovo jedan od onih trenutaka kad si posebno zadovoljan što imaš dovoljno duge ruke i noge da ti ne manjka koji pedalj u ključnom trenutku kad treba da dohvatiš neku od stena spasiteljki. Zahvalna sam i što sebe često dovodim u situaciju da upoznajem ljude na interesantnim mestima i na vrlo originalan način, a za kaficu ćemo malo pričekati.

Po dolasku u hostel Sv Rok pravac na odličan ručak i dogovor za večernje druženje u Cvituši. Ko je rekao da je kraj današnje vožnje ujedno i kraj interesantnim događanjima u ovom danu? Ma, to je sigurno neko ko je ovde prvi put! Sedimo na terasi hostela uz odlično donacijsko pivo Pivovare Ličanka, razmenjujemo dogodovštine i utiske, a društvo se uvećava: stigli su Mirjana, Vera i Srećko, te uskoro svi odlazimo na zabavu u Cvitušu. Mirjana ima poklon za mene – kupku od lavande koja svojim intenzivnim mirisom najavljuje sutrašnji spust do mora, i Purgericu .

Purgerica je sveska koja je meni ličila na spomenar i koja je vrlo brzo krenula da kruži oko stola i da se popunjava lepim mislima i emocijama mojih novih prijatelja. Nisam mogla da zamislim o čemu pišu i nisam je čitala to veče, ali smo zato Srećko i ja otplesali nekoliko foxtrota i odlično se zabavili. Negde oko ponoći vratili smo se u hostel i prepustili se još jednoj lepoj velebitskoj noći.

Ujutro se nas četiri budimo i ustajemo vrlo opušteno; delujemo vrlo uvežbano i prirodno, kao da smo mnogo puta zajedno bile u ovakvoj situaciji. Soba jeste malena, ali smo se odlično rasporedile i vrlo brzo spremile za početak dana i novu velebitsku avanturu. Iva i Linda su Željkove manekenke, devojke koje učestvuju u organizaciji Biciklijade i koje će uskoro biti u ulozi vodiča. I za danas je Željko pripremio tri vođene MTB ture, a nas tri ćemo zajedno voziti Simply the best. Kad sam se on line prijavljivala za vožnje privukao me ovaj naziv i bila sam sigurna da nisam pogrešila kad sam “kliknula” baš na ovu turu. Tek sam kasnije videla da se vozi Majstorskom cestom, da se pre spusta do Tulovih greda skreće udesno, pa nagore prema Kraljičinom prevoju, i dalje prema moru. Sve mi je odgovaralo, a onda sam saznala da će nas po spustu na magistralu čekati kombi koji će nas vratiti u hostel, što je značilo da ćemo i opet posle vožnje imati dovoljno vremena za druženje i razne večernje zanimacije. Sve govori da je organizacija perfektna i da je naše “samo” da uživamo!

Proveravam gume i kočnice na biciklu, setih se da mi zadnji menjač juče nije dobro prebacivao, te povedoh mog Cube plavušana kod Giantovih stručnjaka. Kratka i precizna dijagnostika, štelovanje menjača, podmazivanje lanca, i plavušan i ja smo spremni za današnju vožnju. Na livadici preko puta hostela vrlo brzo se okupilo nas 70ak nestrpljivih; pozdravnu reč ispred vodiča održao je Darko, nadovezao se Krešo, tu je i Marin, a Nedjeljko je i opet mudro na začelju. “Ja sam metla”, skromno ponavlja, a i ne zna koliko smo sve tri bile sretne što je s nama, jer znamo kakve smo kad krenemo da fotkamo a ostatak ekipe nestrpljivo grabi napred, pogotovo oni s e-bajkovima. “Bez kacige se ne ide u vožnju”, “Obratite pažnju posebno na završni deo spusta, na serpentine i nezgodan makadam”,.. Brojna su i vrlo precizna uputstva koja dobijamo od naših vodiča, i više je nego jasno da ne žele da se bilo ko od nas nađe u problemu.

Konačno krenusmo. Željko ispraća svaku grupu i susrećem njegov pogled: “Biće sve super, obećao sam ti, videćeš, a sad idi.. I – srećno!”. Tu je i Damir, on nije samo moj lični vozač, već i fotograf i naša logistika po pitanju vode, cedevite i ostalog neophodnog. Neko je spomenuo pivo? Na sve se misli, ništa se ne prepušta slučaju! Dron nas povremeno nadleće, prate nas i profi-fotografi, i sve to na padinama Južnog Velebita, gde teško da ćeš naći naseljenu kuću, ali zato smo mi sada učinili da sve bruji od odličnih vibracija.

Imam prednost domaćeg terena, odnosno kilometre uspona do prevoja Mali Alan sam juče prošla, pa sad kao sve znam. Ali, ne poznajem većinu ljudi koji zajedno sa mnom voze, te se držim proverene ekipe. Dosta je toplo i svi smo srećni što nema ni traga ni glasa lošim vremenskim (ne)prilikama kojima nam je prognoza prethodno pretila. Vozim zadubljena u svoje misli i u jednom trenutku me trgne nepoznat glas: Šta to nosiš u torbici na biciklu? Šator? Hahahaha.. Nije šator, kažem, već rezervna boca s vodom. Pa, mogla bi i moju da poneseš, hahaha... A, zašto bih ja nosila tvoju vodu, to opet ja, i ne osvrćem se da vidim osobu koja mi to govori, samo vidim obuću i to da vozi e-bajk. Ili e-bajk vozi njega… Pa, zato da se ne bih ja mučio. Hahaha. Pošto ni ja ne volim da se mučim, moj izbor u ovom danu nije nezgrapan nastup osobe koja je možda htela da bude duhovita i da mi se tako približi, ali ja očigledno ne razumem taj humor… Tako da su se moj plavušan i e-bajk odbili u neslaganju i strogo pazili da se više ne sretnu. Ali, do kada?

Na Malom Alanu na kratko predahnusmo, pa nastavili vožnju sve do odvajanja za Kraljičin prevoj. Tu smo napravili i nekoliko super-fotki s pogledom na Tulove grede i more u pozadini. Prvi deo uspona je pod nagibom od 18% i pun je nezgodnog krupngo kamenja, pa je prednost data vozačima e-bajkova. Kad su se oni vešto ili manje vešto uspentrali, krenuli smo i mi. Postepeno smo se odvojili od Majstorske ceste, uz povremeno zastajkivanje, fotkanje. Nestrpljivih nije bilo. Nije nas zbunila ni uplašila čak ni legenda o Crnoj kraljici, odnosno Barbari Celjskoj, ženi ugarsko-hrvatskog kralja Žigmunda Luksemburškog, za koju se pričalo da je svojevremeno, a bilo je to ranih godina XV veka, često dolazila podno Tulovih greda i obilazila ove krajeve, pa je tako i ovaj predeo kojim mi sada idemo dobio naziv po njoj – Kraljičina vrata ili Kraljičin prevoj. Istinita ili ne, priča o Crnoj kraljici se baš super uklapa u ovu prgavu, inadžijsku, kamenu atmosferu, kakva je i ona sama bila, a tako je istorija zabeležila: očaravajuće lepote, ali opaka, beskompromisna, nagla, kontroverzna. Ovaj put je Kraljica pokazala svoje najbolje lice – bila je na našoj strani. 

Oko nas je kamen, kamen, kamen, tu i tamo škrto proviruje po neki cvetić, žbunić ili malo trave. Okruženi smo dominantnim velebitskim vrhovima i prizori su za uživanje ali i za dosta opreza jer je podloga kojom vozimo prilično zahtevna – kolski, kamenom posut put i makadam koji pod našim točkovima fino proklizava.

Oko meni su svi odlično raspoloženi, povremeno zastajkuju, fotkaju se. Stala sam i ja, uživam, uspevam da se izolujem od brojnih glasova, udišem miris velebitskog kamena. “Ti i tvoje prijateljice vozite na žgance”? Da li je to onaj isti glas koji je već pokušao jutros da mi se približi? Da, naravno, mi to tako, odgovaram, nespremna da se odvojim od ove lepote i bez želje da mi iko i išta pokvari trenutak. “U svakom slučaju, hteo sam da kažem, svaka vam čast!”. Hvala, rekoh, i odoh dalje.

Sve se više spuštamo i približavamo moru; čuju se i cvrči, sve je toplije, i od sunca i od vožnje koja je prilično zahtevna zbog brojnih serpentina i kanalića za odvod kišnih bujica. Sad više ne stajem, samo pogledom ispraćam mediteransko rastinje kojeg je sve više. Stižemo do kraja makadamskog puta, okupljamo se pred izlazak na magistralu, još kilometar-dva uz Krešinu asistenciju i evo nas uz more. Mnogo je vruće i možemo da biramo: da li ćemo na rashlađivanje u moru, da li u čaši piva, ili ćemo s Damirom u kombi pa povratak u hostel? Drugi kombi je bio pripravan za prevoz bicikala. I, ja krenuh…

Nastaviće se.