Oooo-paaaa!! Ova staza vodi pravo u more! I ova, i ova… Ma, nije baš tako, samo nam se čini, ali je, bez obzira, jako lepo. I, nije more, to je Dunav – reka zvana Naše More. A, mi smo na brdima iznad Višnjice, naselja na desnoj obali Dunava, udaljenog od centra Beograda nekih 7-8 km. U naše današnje pešačenje i brdarenje krenuli smo od restorana “Dunavska terasa”, preko čije se bašte Dunav lepo razbaškario. Vreme je kada se tope snegovi, i diže vodostaj reka.

Stazu kojom se krećemo obeležio je PSK “Balkan”; staza je raskrčena i poprilično uređena, a od prošle godine ovde se održava i trka u brdskom trčanju, nazvana “Čičak trejl“. Učestvovala sam i ja u toj trci, uživala bez obzira na tada loše vreme, kišu, blato, ali, naravno, sve prirodne lepote gledala samo “krajičkom oka”, u trku. Zato sam sada došla da svih 12 km i cca 400 visinskih metara obiđem “natenane”, bez žurbe.

 

Krećemo u pešačenje, prolazimo pored niza košnica koje su tik uz put (hmmmm?) i odmah se penjemo na prvo brdo. S leve strane nam je Dunav, “zarobljen” vikend-kućicama i sojenicama. I po brdašcima ima kućica, i raznih nastambi za domaće životinje, možda koze. Uspon je sve jači, ovde su i naslage peska i zemlje koje hiljadama godina nanosi Dunav, a u tim prirodnim bedemima svoja su gnezda napravile laste bregunice. Prolazimo najpre kroz listopadnu šumu, a zatim i kroz mirisne četinare. Puteljak je utaban, zemljani, u ovom delu nema blata, samo ostataka snega koji je padao pre desetak dana. Danas je temperatura nešto iznad nule, tako da se sneg poprilično otopio i utkao u okolne njive i livade.

Izlazimo na proplanak gde je s desne strane napravljen vidikovac, poput terase koja izlazi iz velike dnevne sobe i natkriljuje se nad reku. Tu su i klupa i stočić, taman za kratak predah. Iznad Dunava valja se sumaglica, vidljivost nije baš najbolja, ali atmosfera odiše mistikom. Drveće govori svojim telom, raširenim granama poput vitkih ruku i dugih prstiju. Ne mogu da odolim, neka su stabla idealna da se na njih popnem i pogledam život sa lepše visine.

 

Dunav retko kad izgubimo iz vida, obično nam se ukaže ili ispred nas, na obzorju, ili s leve, ili naše desne strane. Mirno je, samo povremeno se u daljini čuje lavež pasa, ili čarlijanje vetrića. Ovakvo putovanje godi i duši i telu. Okruženi smo prostranstvom koje se završava u talasima reke. Neka sila nas povremeno povede prema tom plavetnilu, i tada zastanemo i oćutimo trenutak spokoja.

 

Prvi deo staze smo se penjali, pa opet penjali, a drugi deo je bio blago zatalasan, sa nekoliko izraženijih nizbrdica, i uvek lepim pogledom na Dunav. Na stazi smo bili sami skoro do pred kraj, kada je iz pravca Višnjice došetalo raspoloženo društvance, u pratnji dva razigrana psa. Nas je put odveo dalje, sunce se izborilo s omaglicom i ulepšalo nam poslednjih pola sata šetnje. Spustili smo se sa brda, sve prateći putokaze koji su nas vrlo bezbedno vodili svih 12 km staze. Cipela umrljanih blatom, s rančevima na leđima, zarumenjelih obraza, bili smo očigledno zanimljivi brojnim gostima restorana, jer su nam prilazili i pitali nas “šta to ima tamo gore”, i bili vidno iznenađeni našom pričom i oduševljenjem kako smo proveli prethodna tri sata. Dakle, doći ćemo i opet, a dođite i vi!