Emocije? Šta su to? Da li moj poznanik, koji se sa bivšom ženom godinama sudio oko komadića zemlje, i na kraju, kad je ona umrla od karcinoma i ostavila troje dece s kojima on nije znao šta bi – da li su to emocije? Ne, ne bih ja takve. Ili one vragolaste, izazivačke: „Baš voliš muškarce? A, voliš i žene?“ Čemu to služi, ima li tu zavisti? Pa naravno, ali – zavist se zaslužuje! A ja – zaslužila… „Ko bira, masturbira“, reče Željko, i zajedno kažemo, uz namigivanje: „Da, sve volimo“, i smejemo se opušteno, neopterećeno, nesputano. Ne zavidimo. Prosto volimo.

Sedim tako sa Željkom i Damirom u kombiju na putu za Velebit i oni mi naizmenično, ili se ubacuju jedan drugom u misao i reč, pričaju o krajoliku kroz koji prolazimo, o istoriji, geografiji, botanici, zoologiji, o svemu nečemu. Trudim se da razumem o čemu to oni, pošto mi je skoro sve to nepoznato, i razmišljam koliko su nesebični i srdačni i kako dele neverovatno lepe emocije, obogaćuju sebe, a mene sigurno. I, evo šta sam, između ostalog, saznala: Velebit je najduža planina Dinarskog gorja; formiranje i rast planine započeto je pre 40ak miliona godina, ali je najjača tektonska aktivnost – pokreti i izdizanje planine iz morskih plićaka – započeta pre oko 23 miliona godina. Taj pritisak Afrike na Evropu, odnosno njeno uvlačenje i podvlačenje, nije prestalo, i trajaće i dalje. Dakle, Dinaridi „rastu“ 1-2 cm godišnje, a to opet znači da se i Velebit i dalje izdiže! Ne znam ko, kako i koliko često meri visinu planinskih vrhova, ali, iskreno, tema mi je baš zanimljiva i kad-tad ću joj se vratiti.

Sada smo na putu za Severni Velebit, pa ćemo priču „skrenuti“ prema najmlađem nacionalnom parku Hrvatske, proglašen kao takvim 9. juna 1999. godine. Reč je o veličanstvenom kraškom krajoliku nastalom usled otapanja karbonatnih stena vodom obogaćenom ugljen-dioksidom, a sastoji se od različitih kraških oblika, poput kukova, greda, stubova, žlebova, ponikvi (vrtača), malih i velikih oblih vrhova. Osim površinskih kraških oblika, voda je svojim delovanjem oblikovala i čudnovate podzemne jame, spilje i kaverne. Jedna od najpoznatijih jama – Lukina jama, tzv Trojama, dubine je 1421 m, i trenutno je 14. na svetu po dubini. Otkrili su je 1991. godine slovački speleolozi, a istraživanja traju i dan-danas. Sve su ovo, i još mnogo toga – poput bogatstva biljnog i životinjskog sveta, razlozi za proglašenje Severnog Velebita nacionalnim parkom.

Prvu noć na Velebitu nas 16 proveli smo u Planinarskom domu Zavižan, na 1594 mnv. Bili smo smešteni u dve spavaonice sa krevetima na sprat. Iskreno, i ne sećam se kad sam spavala „gore“, ali kad sam legla „dole“, shvatila sam da bih malo da promenim. Nešto mi na donjem spratu nije bilo dovoljno mesta za manevar – slobodan prostor po visini između dva kreveta bio je baš skučen, te se ja prebacih na viši nivo; bilo je tu dovoljno mesta, a i pogled na okolne krevete i spavače u njima je bio baš dobar. Rekla sam svima da slobodno mogu da spavaju, a ja ću već njihovo hrkanje i sve ostale zvukove koje proizvode opisati u blogu, pa se možda i prepoznaju.

Kasnojulsko jutro lepo, sunčano, nadahnuto. Noćas je padala kiša, bilo je i potmule grmljavine, ali sve smo to shvatili kao dobar znak, pomislili kako posle kiše dolazi sunce, i složno se okrenuli na drugu stranu, prema vedrom jutru. Nakon doručka, priprema i fotkanja krećemo u našu današnju pešačku avanturu. Da, baš avanturu, jer premda dosta toga očekivanog i poznatog, uvek bude i jedna značajna doza iznenađenja i nepoznanica. Teško da to iko može da predvidi, i baš su zato ti nenadani trenuci pravi spektakli. Da mi je znati kako i šta će to biti u današnjem danu… A biće, to je sigurno…

Naš vodič Željko nas još jednom upozorava na mere opreza kada su u pitanju zmije otrovnice, odnosno pričamo uglavnom o poskoku. Poznato je da zmije ne čuju, ali osećaju vibracije, tako da je naše da ispred sebe udaramo štapovima i tako ih na vreme upozorimo da stižu nezvani gosti i damo im dovoljno vremena da se izgube negde među kamenjem i u travi. To kao u onoj narodnoj: došli divlji, oterali pitome. Još ćemo ispasti divlji, ako gledamo iz pozicije poskoka.

Najpre se spuštamo na 1477 mnv, do Velebitskog botaničkog vrta osnovanog 1967. godine na lokalitetu Modrić dolac. U središnjem delu vrta nalazi se Balinovačka ponikva (vrtača), oko koje vodi kružna kamenita staza duga 600 m, pored koje su zasađene brojne biljne vrste. Ideja osnivača bila je da biljno bogatstvo Velebita bude dostupno svima koji ovde dođu, a ujedno odavde vode i staze na okolne vrhove – Veliku kosu, Balinovac i Veliki Zavižan. Kratko smo se tu zadržali, nestrpljivi da što pre kročimo na Premužićevu stazu. Kao i kad sam prvi put išli na Tulove grede – fascinantan kraški fenomen na Južnom Velebitu, i sada sam se okvirno informisala i pogledala neke od fotografija koje govore i prikazuju Premužićevu stazu. Ipak, u mom poznatom maniru, to je služilo samo da u meni još više pojača želju da dođem ovde, da sama steknem sliku o ovom uzdužnom planinarskom putu koji prolazi vršnim delovima severnog i srednjeg Velebita, i koji je u celoj svojoj dužini 2009. godine zvanično zaštićen kao kulturno dobro od nacionalnog značaja.

Stižemo do table koja nas uvodi u priču o Premužićevoj stazi, a Željko nam reče da se duž cele staze, a mi ćemo danas proći otprilike 17 km od ukupno 57, biti još tih edukativnih tabli. Mnogo je novih pojmova, informacija, imena, ali fascinacija Stazom je kompletna kad i nogom i misaono kročiš na nju. Tek kad vidiš kako su ljudske ruke u surovu planinsku raskoš uklopile stazu ne širu od 120 cm, na nekim mestima i nad ponorom, počneš kompletnije da je doživljavaš i da se čak i „prebaciš“ u neko tamo vreme i zamišljaš kako se nekada tu živelo.

Premužićeva staza je nazvana po šumarskom inženjeru Anti Premužiću, koji je projektovao i organizovao izgradnju staze. Radovi su trajali od 1930. do 1933. godine i izvodili su ih radnici podvelebitskih sela, i sami najviše svesni značaja ove saobraćajnice, jer je time ostvaren prilaz najnepristupačnijim, a ujedno i među najlepšim delovima Velebita. Premužićeva staza nije građena pomoću betona, cementa, specijalnih mašina, već je primenjena tehnika suvozidne gradnje koju su s kolena na koleno prenosili stanovnici velebitskog podgorja. Staza prolazi kroz surov, divlji velebitski krš i smatra se remek-delom graditeljstva. Ja sam spremna za susret sa tom surovom lepotom i nisam više sposobna da primam informacije, sad samo želim da celim svojim bićem, svim svojim čulima, uđem u tajnovite kutke Velebita i osetim kamen kako diše. Kamen se menja, i za mene je živ.

Nastaviće se.