Eheeejjjj….. Bosna!! Prošli smo Travnik, noć je i jedva čekamo da se nakon 7 sati vožnje iskrcamo iz autobusa. Penjemo se obroncima Vlašić-planine, još samo malo i stižemo do prevoja Galica na 1509 m gde je naš današnji cilj. Kroz tamu se naziru svetla vikend-kuća a zatim se pojavljuje snažna svetlost planinarskog doma Grof Erik Brandis. Pred nas izlazi domaćin i nakon srdačnih reči dobrodošlice razilazimo se po sobama i umorni ubrzo utanjamo u san.

Jutro je vedro, hladno i poprilično mirno. Očekivali smo vetar jer je Vlašić poznat kao vetrovita planina, ali to što ga sada nema ne znači da nas kasnije negde neće sačekati. Zapevaće on svoju pesmu kada se najmanje budemo nadali.

„A šuma blista, kupa se u zlatu, dok tiho peva jesenju sonatu…*

Vlašić je planinski masiv u Srednjoj Bosni koji se strmo uzdiže iznad doline Lašve. Ime je dobio po Vlasima, nomadskom stanovništvu koje je nekada davno naseljavalo ovo područje. Odlikuje ga predivna, netaknuta priroda, prostrani ustalasali pašnjaci na visinama od preko 1000 m, brojna stada ovaca, ovčiji sir i veliki psi tornjaci (ime im potiče od ovčijeg tora). Ovde se susreću kontinentalna i mediteranska klima i zato je ovo područje proglašeno za vazdušnu banju.

Krenuli smo od planinarskog doma asfaltnim putem koji smo napustili već nakon stotinjak metara skrenuvši udesno. Reper su nam bila dva drveta ogoljenih grana, nešto niže položena u odnosu na put. Između njih je postavljena ljuljaška s pogledom na stene i brda koja se u daljini obronjavaju, dok je sunce tek započelo svoje jutarnje rituale i zamamni ples prošaran senkama.

Dan se budio u bojama blistave jeseni, nebo se šaralo raznim oblicima i prevlačilo plavom i sivom. Uživali smo u svakom koraku, a oko nas je sve mirisalo na livadu, zemlju i kamen. Otvaramo se prema prirodi baš kao što se i ona prema nama otvara – bez zadrške, otvorenog uma i široke duše.

Tako opijeni stižemo do strmih litica i ataktivnog vidikovca Paklarske stijene na 1768 m. Ime su dobile po Paklarevu, naselju podno Vlašića, a lepotu ko zna od koga i kada. Nama preostaje da budemo zahvalni i da uživamo u ovim nesvakidašnjim trenucima.

Idemo dalje pitomim pašnjacima i brežuljcima. Nema eksponiranih delova, samo povremeno nešto više kamenja i pokoja uža, nezgodnija stazica. Počinje vetar, ali mogao je samo da nam izmami osmeh jer je to bio baš onaj Gospodin o kojem su nam ranije pričali. Ovaj put je išao ruku pod ruku s gospođicom Kišom i izgledali su kao dobro uigran tim. Ispratili su nas sve do Vlaške Gromile, vrha na 1919 m, gde smo samo kratko pauzirali. Ustvari smo zastali da fotografijom ovekovečimo trenutak, pa požurili u zavetrinu. Vrh je karakterističan i po limenoj kupoli, malenom planinskom skloništu koji u slučaju potrebe može odlično da posluži kao zaštita od snega i vetra.

Spuštamo se u nešto niže predele. Smenjuju se sunce, kiša, vetar i tmurni oblaci, igraju samo njima znanu igru. Nama ništa ne smeta, odlično smo raspoloženi i složno koračamo prema najvišem vrhu Vlašića – Paljeniku na 1943 m. Svuda oko nas su talasasti brežuljci i polja visoke planinske trave, a u daljini ponosne gorostasne šume. Na stazi nema drveća, a nema ni vode, pa verujem da je veliki izazov ovuda ići leti. Kada Zvezda upekne teško da se može negde skloniti i sačuvati do prvih znakova smiraja.

Paljenik, najviši vrh Vlašića, je vrlo pristupačan, tako da smo lako do njega došli. Pritom je vrh i prilično uočljiv jer je na njemu podignut televizijski toranj pa se izdaleka vidi i odličan je za orijentaciju. Još je jedna zanimljivost vezana za Paljenik, a odnosi se i na nekolicinu planinskih vrhova širom Bosne, poput Vitoroga iznad Šipova. Naime, za vreme bivše nam države SFRJ i za potrebe tadašnje Vojske ovde su prokopani tuneli i napravljen je atomski bunker i podzemni grad u malom koji je bio jedan od najvažnijih radio-relejnih čvorišta, premda se realno i ne zna čemu je sve služio. U objekat se ulazilo sa vrha kroz blindirana vrata teška 3 tone i spuštalo se dobrih 50 metara u dubinu, a izlazilo se na nekoliko izlaza u podnožju brda. Jedan smo videli prilikom spuštanja sa Paljenika i koliko god bili znatiželjni da saznamo da li je išta ostalo u tim podzemnim tunelima (a sigurno nije!) ipak je prevagnula želja da požurimo do Galice i ostatak dana provedemo u Travniku.

Požurili smo praćeni sitnom kišom koju su ubrzo smenile tople zrake Sunca. Brzo smo napredovali sve do uzvišenja sa kojeg smo imali savršen pogled na šumarke u vatrometu boja. Prizor je miran i čist, kao kroz najfinije staklo, čini se zarobljen u trenutku. Već u sledećem, vetrić se poigrava s raznobojnim lišćem i rasipa ga uokolo. Pokrenuli smo se i mi, oslobođeni neobične čarolije, jer vreme je da krenemo u susret našim ljuljaškama s početka dana, da nas snažno zaljuljaju i povedu ulicama romantičarskog Travnika, gradića burne istorije i čudesnih andrićevskih priča.

Hvala vodičima Tadiji i Snežani Dimitrijević na odličnoj akciji, predobro osmišljenoj, na izvanrednoj realizaciji i divnom druženju! Vidimo se u Travniku!

*”Jesenja sonata”: autor teksta i muzike V. Bosančić Boske