Ja i opet k’o Alisa u Zemlji Čuda – zbunjena, iznenađena, oduševljena! Prošli smo deo Premužićeve staze od PD Zavižan sve do Alana, sa usputnim svraćanjem do Rossijeve kolibe, penjali se na Gromovaču i Crikvenu, zaronili u čarobne bukove i grabove šume, divili se specifičnom velebitskom kršu – škrapama, ponikvama, kukovima i stupovima, začarano slušali o brojnim jamama i najdubljoj, Lukinoj,… I, kada smo prepuni utisaka i poznanstva s lepim Izraelkama pred kraj dana došli do planinarskog doma Mrkvište – pa, naravno da sam bila iznenađena!

Dom, iliti planinarska kuća Mrkvište, smešten je na 1276 mnv, nasred lepe prostrane čistine, odmah uz put koji vodi prema Alanu i Štirovači. Nedaleko je i zdrava, gusta šuma, a ceo ovaj prostor ispunjen je zadovoljnim planinarima, njihovim veselim glasovima, zvucima harmonike i mirisom roštilja! I ekipa s kojom sam danas pešačila velebitskim prostranstvom spremna je za večernje rituale: da nazdravimo po jednom ljutom, da se prepustimo visokoproteinskim specijalitetima koje su nam pripremili naši logističari, Damir i Srećko, i da sve zalijemo pivom ili vinom. Čak smo i na kišu i vetar bili spremni, mada ne i srećni zbog te promene vremena. Ali, ipak je dobro ispalo: taman kad smo svi siti i zadovoljni sedeli okupljeni oko vatrice ispred doma, počelo je da grmi, seva, i da se vetar pojačava. Brzo smo pokupili preostalo ići i piće i smestili se u zajedničke prostorije doma, ili na klupice ispod strehe. I gitara i gitarista su se odnekud pojavili i preselili na sigurno, a neke od nas je ponelo odlično raspoloženje i nismo se libili da poskačemo po klupicama i pevamo i družimo se do duboko u noć. Željko, naš vodič, sve je to fotkao i snimao, i sigurno bio jako zadovoljan što je spretno i sretno celu ekipu doveo do ovakvog veselog završetka dana. Kiša je padala u naletima, vrlo bučno, i nagoveštavala hladnu noć i jutro.

Uskoro se deo ekipe povukao u spavaonice, ali spavanja baš i nije bilo, barem ne kod mene. Kroz pritvorene prozore čula sam razgovore vremešnijih planinara koji su se prisećali nekih davnih vremena i – za njih mnogo srećnijih. Da li zato što su tada bili mladi, zdravi, neopterećeni bremenom života, ili je zaista pre 40, 50, 60 godina bilo lepše i lagodnije živeti? Slušala sam veći deo noći kako je omladina tada bila kulturna, poslušna, kako su stariji bili poštovani i njihova se reč nije dovodila u pitanje.. Kako su deca bila zadovoljna i minimalnom količinom hrane, obuće i odeće, i nisu se bunila i jogunila zbog zadataka koje su dobijali, zbog rada u njivi po najvećoj vrućini, zbog učenja lekcije iz istorije dok su čuvali krave i vraćali ih iz štete kad probiju ogradu i odu u tuđe njive…

Vatra ispred doma je i dalje pucketala i stapala se s munjama i gromovima, pa bi se povremeno i glasovi izgubili daleko u noći, kao da su šapatom prelazili preko raskošnih velebitskih krošnji. Sa tim šapatom i ja sam konačno utonula u san, ali ne za dugo, jer su planinari ranoranioci i sa prvim znacima svitanja ponovo je dom živnuo. Svi oko mene se razbuđuju, ustaju, pripremaju za prvu jutarnju kafu, doručak i nastavak dana. Iza leđa čujem bučno disanje (zovu ga i hrkanje), okrenem se, vidim Željka koji je konačno našao šansu da predahne, ali očigledno se bori za vazduh. „Drmni ga malo“, to se javlja Srećko, i smejulji ispod brkova. Dolazim do Željka i svoj otvoreni, ispruženi dlan prislonim tik uz njegovu glavu, skoro ga i ne dodirnuvši. „Ti se opuštaš“… progovorih tiho, i u istom trenutku njegovo je disanje prešlo u mirno i ravnomerno. Srećko ne može da veruje svojim očima, a meni bi drago… To je ta samozadovoljna magija koju ljudi koji je poseduju mogu da prenesu na one koje vole i poštuju i koji ih prihvataju.

Obukli se, doručkovali, spremili i oprostili s dobrim planinarskim svetom. Kiša pada bez prestanka, baš je hladno, ali ne razmišljamo o tome šta smo zbog toga propustili, već šta smo sve ovaj vikend dobili i koja su nam se sve nova vrata otvorila. Željko neumorno objašnjava i pokazuje okolne vrhove i lepote Velebita; i ponovo se pitamo kako li izgleda noćni uspon na Kitu, i ponovo smo čuli da se ovaj put na Veliki Kozjak, jedan od najlepših velebitskih vrhova, nećemo popeti… Zato sad idemo do planinarskog doma Apatišan na 1112 mnv, tu smo se kratko zadržali, te nastavljamo da se spuštamo u niže predele. Stižemo u planinsko selo Krasno i idemo do Kuće Velebita – informacioni centar za ljubitelje Velebita, gde ćemo se kroz vrlo atraktivnu prezentaciju na četiri etaže upoznati sa biljnim i životinjskim svetom na Velebitu, sa specifičnom klimom, jakim vetrovima, sa karakterističnim jamama i procesom njihovog nastanka. Ono što je mene posebno interesovalo bilo je: kako je čovek uticao na prirodu i formiranje specifičnih prirodnih vrednosti ovog kraja, a time posredno i neposredno i na brojnost vrsta biljnog i životinjskog sveta… Sve me je to itrigiralo jer sam, čitajući knjige o Velebitu koje sam dobila kao nagradu za najfotku nastalu na mtb-manifestaciji “Srce Velebita”, dosta čitala upravo o tome kako su u prošlosti stanovnici ovih krajeva živeli nomadskim načinom života, bavili se stočarstvom, krčili šume i na taj način stvarali nova staništa. Sa značajnim odlaskom ljudi iz ovih krajeva ponovno travnjaci i lokve posustaju i povlače se pred nekontrolisanim rastom šume…

Obilazak Kuće Velebita sve nas je fascinirao, a posebno virtuelni susret s mrkim medvedom. Fascinantan doživljaj mi je bio i simulacija silaska u Lukinu jamu specijalnim liftom. A tek kad sam stala ispred “automata” gde sam pritiskom na dugme mogla da doživim jačinu vetrova koji duvaju na Velebitu, sve do orkanskog.. Huuuuuu… bilo je to i zvučno, a bogami su udari vetra čak i boleli… Lepo ja rekoh da naš vodič Željko ima i plan B, tako da to što danas pada kiša, hladno je i mi nećemo ići na Veliki Kozjak može samo da znači da ćemo doživeti nešto potpuno novo i neočekivano.

 

 

Tako smo, napustivši Kuću Velebita, otišli u Smiljan, seoce nedaleko od Gospića, rodno mesto Nikole Tesle. U Smiljanu se nalazi Memorijalni centar “Nikola Tesla” i svi smo bili vidno zadovoljni što smo tu došli i saznali još neke detalje iz plodnog života i rada našeg velikog izumitelja i naučnika. Kao i uvek, najviše sam se udubila u priče iz njegovog detinjstva i odrastanja, priče o njegovim roditeljim, majci u čijoj je porodici bilo mnogo izumitelja i koja je i sama bila veoma posebna u mnogim poslovima i situacijama: “Kad je prešla šezdesetu, njezini prsti su i dalje bili toliko spretni da je mogla da splete tri čvora na trepavici…” , pričao je tako Nikola… A priča o Beloj Golubici… Pa ta priča me uvek gane… Znate je: “Voleo sam tu belu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Dokle god sam voleo nju, moj život je imao smisla”… I ovim ću rečima Velikog Tesle završiti moju priču o predivnom vikendu na Velebitu. I da se zahvalim svima koji su me uveli u jedan potpuno drugačiji svet, što su mi pružili šansu za nova znanja i otvorili mi srce za nove ljude i događaje. Poželite i vi i sebi i drugima ljubav za ceo život, ljubav koja će vašem životu dati smisao…