Premužićevom stazom: knjiga žalbi je na Gromovači, pa vi izvol’te!

Knjiga žalbi je na Gromovači“ – reče Željko iznenada, baš kad smo ushićeno zastali podno Alančića i u daljini gledali odsjaj sunca na morskoj površini. Može Žac da se šali ovako, jer zna koliko je (pre)zadovoljna cela grupa planinara koju je poveo u ovu vikend-velebitsku avanturu! Danas istražujemo deo Premužićeve staze kroz Severni Velebit, koja ide od planinarskog doma Zavižan sve do Alana i dalje do Mrkvišta. Naravno, mnogo je usputnih stajališta, jer je ovaj naš vozić sastavljen od nas četrnaestoro i zaista smo poput onih putničkih, sporohodnih vozova koji staju kod svake bandere.

Uživamo u svemu: u slikovitim vrhovima, škrapama, vrtačama, prolasku kroz bukove šume i preko livada koje je iskrčila i od šume otela ljudska ruka. Zbog nedostatka tih istih ruku velika je pretnja da ponovo šume zagospodare ovim područjem i time se naruši uspostavljena prirodna ravnoteža. No, ima ko o tome brine, a mi smo danas ovde da se pobrinemo za sebe, za svoja zadovoljstva, i to na najbolji mogući način, da time nikako ne ugrozimo nikoga i ništa oko sebe. Upoznajemo se sa strogo zaštićenim i ugroženim biljnim vrstama, a najviše mi se dopao tamnomodri Planinski kotrljan – snažna, bodljikava biljka Alpa i Dinarida, srcolikih i nazubljenih listova, pritom i veoma fotogenična. Iz pukotina stena izvirivao je dekorativni Vakištajnov zvončić, koji raste na Velebitu i Plješivici i na Crvenom je popisu ugroženih biljaka Hrvatske.

Dakle, šta ono reče Željko? Knjiga žalbi je na Gromovači! To može da znači samo jedno: da ću se opet ovde vratiti i popeti na taj stenoviti velebitski vrh s pogledom na more! Ko hoće s nama, nije prerano da se javi i započne s pripremama.

Ovuda ipak nećemo ići

U međuvremenu smo sišli sa vrha Crikvena, spustili se stepenicama uklesanim u stenu, a sada smo na ulazu u prelepu bukovu šumu. Željko se priseća svog susreta s mamom medvedicom od pre nekoliko godina, Štef od šume ne vidi drvo, a to znači da nikako da nađe toalet i odgovarajuću intimu. Zato odoh ispred njih, već će se oni snaći, a ja malo da zveram okolo i fotkam. Zverati ne znači izazivati zveri, da se razumemo! Ipak, super-zverke su se pojavile nasred šumske staze! Bile su to tri prelepe Izraelke koje smo već videli ispred Rossijevog skloništa! Mnogo sam se obradovala kad sam došla do njih i pitala da li mogu da im se pridružim dok čekam prijatelje. Naravno, rekoše uglas, dok je devojka pored koje sam sela, i koja me najviše lepotom fascinirala, zadovoljno zamotavala rastresit duvan u list papira. Odavno tu radnju nisam videla i uživala sam dok sam pratila hitre prste kako vešto zamotavaju duvan i pale cigar. Samo se ne sećam da li su na kraju izvadile šibice… Nisu valjda zapalile upaljačem.. Pa, ode im ćeif…

Ko o čemu, ja o Hercegovini, jer prve lekcije o duvanu, o svemu što prati rast, branje, nizanje, sušenje, konzumaciju duvana – videla sam i naučila upravo u Hercegovini. U selu odakle je moj otac stare su se žene – nene – svako popodne sastajale, svaki put u drugoj kući, da popiju po kahvu – fildžan ili dva, i zapale po cigar-dva. Znale su da ćeife. A mi, deca, uživali smo u toj svakodnevnoj selidbi i očarano promatrali rituale koji su se odvijali pred našim očima.

Evo stiže i Željko: raspričao se sa Izraelkama i ponaša se kao pravi planinarski vodič: devojke imaju mnogo pitanja, želje, ideje, vrlo brzo se pokazalo da nisu srećno izabrale neke rute, tako da im je Željko dosta pomogao objašnjavajući i crtajući. Kad nam se pridružio Stjepan nastavili smo put i sustigli ostatak ekipe koji je otišao ispred nas. Vidimo da su prilično nestrpljivi i nije im jasno zašto su nas čekali, gde li smo bili. Kažem da smo se družili s prelepim Izraelkama, očekujući da i ostali podrže moju priču. Međutim, brzo stiže reakcija jedne od devojaka iz grupe: “Ti voliš i muškarce i žene??” Šta je sad ovo, pomislih, liči na zavist.. Pa i jeste, a iskreno – malo mi je smešno, ali nije ni važno.. Željko brzo dodaje, mudro i u svom maniru: “Ko bira – masturbira, a sad idemo dalje, imamo još mnogo posla”… Hahahahahahah.. Fenomenalno… Željko, ti si car! A, šta bi sa Izraelkama? S njima smo se još nekoliko puta sretali i mimoilazili i svaki put je bilo mnogo smeha i prijatnog druženja.

Hteli-ne hteli povremeno smo se doticali i vremenske prognoze. Premda još nismo završili današnje pešačenje, već razmišljamo i o planovima za sutra: ideja je da se popnemo na Veliki Kozjak, na 1629 m. Za ovaj velebitski vrh kažu da je jedan od najslikovitijih i najatraktivnijih i s njega se pruža impresivan pogled na sve veće vrhove Srednjeg i Severnog Velebita. Ipak, sledi razočarenje, premda – nada umire poslednja; prognoza kaže da će se vreme u toku noći drastično promeniti, tj pašće kiša, biće nevreme, grmljavina, čuda raznorazna. Izgleda da će Veliki Kozjak ostati za sledeći dolazak na Velebit, zajedno s još jednim penjanjem na Gromovaču, do te famozne knjige žalbi. I, reče Željko, pokazujući rukom: „Vidite, tamo vam je taj Veliki Kozjak na koji sutra NEĆETE ići“…

Planinarska kuća Alan na Velebitu
Meteorološko uže ispred PD Alan na Velebitu
Meteorološko uže ispred PD Alan na Velebitu
Pauza za mahanje prstićima, ispred PD Alan

Još samo malo, još po neka usputna stena, vidikovac, malo penjanja, poziranja, još koji korak, izlazimo iz šume i pravo pred planinarsku kuću Alan na 1340 m n.v. Tu nas čekaju Damir i Srećko, naša logistika, a danas zaduženi i za nabavku namirnica (čitaj: mesa, piva, vina) za večerašnje roštiljanje ispred planinarskog doma Mrkvište. Imamo vremena da predahnemo, popijemo nešto, ispružimo se na drvenim ležaljkama. Imamo vremena i da izujemo gojzerice i malo mašemo veselim prstićima. I opet se setismo vremenske prognoze, te pitam Željka ima li tu signala za net, da vidimo šta nam zvezde kažu.. „Ne treba ti net“, reče Željko, „imaš ovde ispred doma meteorološko uže, pa vidi šta kaže“. Rekao je to glasom koji ne trpi protivljenje, i ja – šta ću, kud ću, odoh do tog famoznog užeta. Uže ko uže – od konoplje, visi pored drvene table na kojoj su pojašnjenja: kad se njiše – vjetar puše; kad je suho – sunčano je; kad je mokro – kiša je; kad je smrznuto – hladno je; kad se nejasno vidi – to je od piva.

Svašta ću još da naučim, smejem se, i shvatim da i nije važno kakvo će vreme biti – već će nekakvo biti, važno je da sam tu gde sam odavno želela da dođem i da ću se potruditi da mi bude dobro, bolje, najbolje  (a tako mi i treba!).. I, hoću sad i ja u toalet, a Damir će: “Idi obavezno do toaleta, da vidiš kako imaju dobro uputstvo za upotrebu toalet-papira!” Hm… Ako je u stilu ovog užeta… I krenem prema poljskom WCu baš radoznala, a ispred mene ide žena, krenula i ona, došla do ulaska u WC, verovatno joj čudno što je u stopu pratim, ona već i vrata od toaleta otvara, a ja ne odustajem, pa onda u trenutku shvatim da stvarno izgleda malo glupo, ali malo samo, jer sam joj već u sledećoj sekundi objasnila o čemu se radi, i da sam ovde po zadatku. Sad zajedno gledamo uputstva za upotrebu toalet-papira, ali nešto i ne odgledasmo kako treba, ženi se žurilo da zatvori vrata za sobom, ja se vratih do doma, a posle mi je Srećko jedva prepričao kako se, prema uputstvu, koristi toaletni papir. Dakle, nije mogao da dođe do reči od smeha, a i ja sam se smejala, ne zna se… A kako sad da vam ovde prepričam.. Stvarno, trudite se da trošite što manje papira, čuvajte šume. Eto, toliko o ekologiji, najkraće rečeno, jer me sramota (hihihi….) da dalje objašnjavam, najbolje da dođete do Alana i sami prođete obuku. Mi sad idemo dalje, prema Mrkvištu, a priču ćemo nastaviti – naravno.

Zvoncajte