Pitoma Grza večno uronjena u divljinu kučajskih planina, a mi u prolazu

Divljina, pa to ti je! Nakon pitome rečice Grze pored koje smo se okupili i pripremili za još jednu mtb freebiking vožnju, nakon zajedničkog fotografisanja, a bilo nas je otprilike četrdesetak, nakon početnih asfaltnih kilometara – potpuno nenadano opkolilo nas je raskošno olistalo granje, raspojasana visoka trava, razuzdano žbunje. Pa, i da kažem: ovonedeljnu mtb avanturu, 20. maja 2018., osmislio je Kraljevčanin Veselin Kuševija – Kuša, koji nas je poveo planinskim vencem Južnog Kučaja.

Južni Kučaj

Južni Kučaj

Šume Južnog Kučaja

Šume Južnog Kučaja

Idemo u popriličnu divljinu, skoro pa netaknutu prirodu, i nismo sigurni šta nas čeka. Biće ovo neka vrsta istraživačkog freebikinga, ali, nadamo se, bez neprijatnih iznenađenja. Jeste ovde stanište balkanskog risa, prelepe divlje mačke, i verovatno je pre njoj ovde mesto nego nama, ali, evo, obećavamo, tiho ćemo proći, mnogo se ne zaustavljati i ne osvrtati, sve iz poštovanja prema lepoti od Boga datoj i za koju ni malo nismo zaslužni. Zato taj sklad nećemo ni da kvarimo. Događaj od pre nekoliko dana kada je dvojicu prijatelja koji su vozili bicikle u planinama američke države Vašington napala puma, jednog od njih usmrtila a drugog povredila, samo je potvrda ovom razmišljanju. Ko gde i kome pripada, kako se “sporazumeti” i kako sačuvati? Pitanja su brojna, odgovore teško da ćemo dobiti.

Sreća, sreća, radost: Na vrelom danu naišli na izvor. Odmah se stvorio red
Sreća, sreća, radost: Na vrelom danu naišli na izvor. Odmah se stvorio red

Vratimo se na trek. Trek je unapred dogovorena putanja kojom ćemo se kretati. To ne znači da je ta putanja “sveto pismo” i da ne možemo malo i da skrenemo (neko malo više) i nešto modifikujemo, ali važno je da nema lutanja i da je sve s dogovorom. Tome trekovi i služe. Na ovom našem današnjem našlo se mnogo šumskih zemljanih puteva, dosta neprijatnih kolotraga, a blata i baruština manje nego sam očekivala. Prethodnih je dana palo poprilično kiše i nije realno da je u takvim okolnostima podloga suva. Više od tih bara obavija nas miris majskog bilja, te se setih jedne naše vožnje livadama okolo Rtnja – nešto mirisnije nisam u životu doživela! Vožnja je spora, sve vreme se penjemo, velika je vlaga i omorina kao pred kišu. Pravimo podužu pauzu u šumarku ne bi li se svi skupili. Tu je Kuša odlučio da malo više zađemo u šumu, da okusimo zov divljine i bespuća. Iskreno, meni su to uvek trenuci posebnog nadahnuća i baš im se veselim.

Nas četiri u divljini kučajske šume
Nas četiri u divljini kučajske šume

Malo egzibicije
Malo egzibicije

I ja se nekako snalazim… Foto: Nenad Premović

Moji prijatelji, prekaljeni freebikeri i osvedočeni avanturisti, i opet su dobili priliku za još jedan vanredan skok adrenalina i odličnu zabavu. Ničeg tu nije bilo opasnog, sve je i te kako bilo izvodljivo uz malo spretnosti i odličnog navođenja onih koji su se već spustili nih strmu padinu i izašli na drugu stranu šumskog brežuljka. Gde je šuma tu je i poleglo drvo, pa smo po koje preskočili ili se provlačili. Po izlasku na čistinu usledio je još jedan kraći uspon, a potom spust do sela Sisevac. Već sam naziv sela je vrlo neobičan, a povezuje se s obližnjim manastirom Sv. Sisoja. Inače, selo se prvi put pominje krajem XIV veka kada Carica Milica u jednoj povelji govori o svešteniku Sisoju, kojem je dat tadašnji Parakinov brod, nazvan po čoveku imenom Parakin koji je čamcem prevozio ljude po Crnici. Kasnije je Parakinov brod ime promenio u Paraćin.

Na putu za Sisevac, u dubini južnokučajske šume
Na putu za Sisevac, u dubini južnokučajske šume
Sisevac - zanimljivo seoce, "biser" južnokučajskog planinskog turizma
Sisevac – zanimljivo seoce, “biser” južnokučajskog planinskog turizma

Lepo je u Sisevcu, odličan nam je restoran s bazenom na raspolaganju, ali počela je i sitna kiša i odlučujemo se za nastavak vožnje, ali i skraćenje treka. Kilometri koji su usledili su bili prelepi, staza zanimljivo-crvena-zemljana, ali se kiša pojačavala i malo nam ipak zaklonila vidike. Taman i da kažem da na današnjoj vožnji nije bilo mnogo otvorenih vidika, što mi je malo i nedostajalo. Volim kad pogled “puca” na sve strane, nekako mi srce poraste, spremno je na još više ljubavi i uživanja. U nazovi skučenom prostoru puteljaka “ograničenih” šumskim raslinjem – kao i da se sama smanjim. “Za moje mentalno zdravlje ništa mi nije teško” – rekla bi svojevremeno moja tetka, pa bi iz vile na Voždovcu od nekih 500 kvadrata otišla da prošeta na drugi kraj grada, da se malo raširi i svoju dušu oslobodi stega.

Donje jezero na Grzi
Donje jezero na Grzi
Šumska staza koja vodi na vrelo Grze
Šumska staza koja vodi na vrelo Grze
Pećina iznad vrela Grze
Pećina iznad vrela Grze

Zagledana u blještavo zelenilo Grze. Foto: Milena Pavlović

Vrelo Grze

Vrelo Grze

Gornje jezero na Grzi pod kišnim kapima
Gornje jezero na Grzi pod kišnim kapima

Stižemo i do raskrnice gde silazimo sada već sa makadamskog puteljka i odlučujemo se za asfaltni spust sve do Grze i njenih jezera. Na mostu zastajemo za obavezno fotkanje a zatim skrećemo levo, prema izvoru reke. Ovde sam već bila, ali tada je vreme bilo predivno – suvo i sunčano. Ipak ću i opet do izvora jer takav se spektakl što priroda priređuje ne propušta. Polako vozimo i postepeno se penjemo dok nam s leve strane promiču nestvarne tirkizne, plave i zelene boje jezera koje Grza tvori – Donjeg i Gornjeg. Stižemo i do samog izvora: sve je divlje, a opet prožeto nekom pitominom. Hladna voda izranja iz kamena, iz pećine, spušta se kaskadno i oplemenjuje šumu. Kiša se pojačava i opominje. Vreme je za povratak. Još nekih 4-5 kilometara pedalanja kroz vikend-naselje i vraćamo se u divljinu naše stvarnosti. Činimo to bombastično, bučno, okupirali smo parking ispred hotela “Koliba”, ne damo da nas zaborave.

Ovo je ekipa šumskih ljudi koja za sobom ostavlja samo dobre vibracije. 

Zvoncajte