Kako do Taorskih vrela? Mi, biciklom!

Da se ja pitam, ovu bi nedelju išli na Taorska vrela!” Ma, dok si rek’o “keks” (Deda, a šta je to seks? – To ti je, to ti je, ma to ti je sine – keks! – Bila je to neka domaća serija, film, šta li, i ovaj simpatični dijalog mi je, gle čuda, ostao u sećanju!), društvo se izjasnilo – idemooooo!!!

Crkva u Ražani

Brzo smo se i lako dogovorili, organizovali, i okupili u Ražani, mestašcetu podno Divčibara, udaljenom od Beograda nekih 130 km, a od Kosjerića 9. Koliko su vožnje imali drugari iz Sremske Mitrovice, Čačka, Lajkovca, Lazarevca, Batajnice, .. Ma, kao da je važno, svi smo tu i svi smo odlično raspoloženi za još jednu MTB-turu-avanturu. Jutro je neočekivano hladno, nema više od 6-7 stepeni, oblačno je, ali nema kiše, a gde nema kiše ima prostora za sunce… Pa, da ga prizovemo, i konačno krenemo u vožnju!

Prvih nekoliko kilometara je asfalt, nema saobraćaja i lepo smo se razbaškarili. Oko nas su livade i brežuljci u punom cvatu; mesec je maj, zima je bila duga i snežna, proleće kišovito, i pravi je trenutak za obilazak Taorskih vrela.

 

Kod spomenika Žikici Jovanoću Špancu, podpovlensko selo Radanovce

Ubrzo sa asfalta prelazimo na makadam, pa je i nama i točkovima lepše i prijatnije. Usponi su dugi, ne mnogo naporni, ali videćemo kasnije kako će biti, kad se nakupi tih “visinaca”. Ne žurimo, uživamo, znamo zašto smo ovde došli. Okružuju nas Radanovačka brda, divota gde god pogledaš. Nije na odmet i malo istorije, te smo, ne bi nam teško, mada je bilo pošteno uzbrdo, dopedalali do spomenika učesniku Španskog građanskog rata, narodnom heroju Jugoslavije Žikici Jovanoviću Špancu, koji je poginuo u selu Radanovce marta 1942. godine. E, sad… Istina je da mi na našim biciklističkim vožnjama upoznajemo razne krajeve lepe nam Srbije i okolnih zemalja, ali isto tako pokušavamo da naučimo nešto i o znamenitim ljudima, istoriji, običajima. Pa, kad već spomenuh Žikicu JŠ, da li da širim priču i kažem da se istorija u ovom slučaju menja, i to u potpuno kontra-pravcu… Da li je Žikica bio jedan od organizatora ustanka u Zapadnoj Srbiji, ili je ”na Ivanjdan 1941., u Beloj Crkvi kod Krupnja, pucao u braću Srbe”, ili je… Mi smo kod spomenika napravili kratku pauzu, nismo se mnogo udubljivali u istoriju/politiku (na kraju krajeva – ko želi, internet nudi sijaset podataka, jedino je važno da znaš u koju ćeš verziju da poveruješ), već smo nastavili put prema Taoru i Taorskim vrelima.

 

Iskreno, baš sam bila nestrpljiva da dođem do Vrela, bez obzira što će mi to biti treći put. Niko od drugara s kojima sam danas ovde nije video te prelepe kaskadne slapove, i želela sam svim srcem da im se dopadnu, i da ih moj izbor vožnje za danas ne razočara. Sama sam sebi na neki način bila smešna, k’o neko dete, jer sam se setila kako je svojevremeno moj mlađi sin, kad ide nekome na rođendan, pomno pratio reakciju slavljenika dok prima poklon, i ako slavljenik nije pokazao oduševljenje na način na koji je moj sin smatrao da treba, svi smo posle morali da ga tešimo. Eh, ta deca…

Pedalamo dalje, približavamo se Donjem Taoru, selu podno Povlena, u kojem izviru Taorska vela; stižemo do mostića preko reke Skrapež, u koju se Vrela ulivaju. Tu je tabla, vodi nas u levo; ubrzo čujemo huk vode, odjekuju razdragani glasovi, dolazimo do prvog vodopada, a kapljice se raspršuju preko mnogobrojnih limenki piva. Verovatno je Valjevsko, koje bi drugo, kad smo u valjevskom kraju. Mnogo je naroda, ovo su praznični dani, juče je bio Uskrs, poneli smo uskršnja jaja, pa kad zasednemo da ispoštujemo narodne običaje – znate već – tucanje jajima. Pivo nismo poneli, taj deo običaja tek po završetku vožnje.

Još malo, i stižemo do prelepih kaskada niz koje se spuštaju razigrani slapovi. Kakva čudesna lepota, i mirisi, i boje proleća! Konačno! Odlažemo bicikle, i krećemo u obilazak ovog spomenika prirode, ali na žalost oskrnavljenog, jer su se kapaciteti vode značajno smanjili zbog preusmeravanja prema Kosjeriću. Ovde je nekada bilo 12 vodenica, a  sada samo jedna, i tužni ostaci još jedne.

Nesputani na Taorskim vrelima

Nego, da nabacimo osmeh na lice, da uživamo; zaslužili smo sve ove lepote, dobrano smo se potrudili da dovde dođemo. Voda teče na sve strane, grana se, traži sebi put preko nataloženih bigrenih naslaga, pravi brojne kaskade i slapove. Ovde život kulja i nezadrživo ide dalje. Zamišljam da duboko ispod zemljine kore snažno dobuje jedno veliko srce, da su sve ovo njegove žile koje napaja, i od kojih se hrani. Ovde sve neverovatno živi. I čini te živim. I ako nekad čujete za nekoga da je izgubio volju za životom, da nema čime da se hrani, da vene, dovedite ga na Taorska vrela, ovde ima ljubavi, energije i srčanosti za mnoga života…

Jedan od kopova sige u blizini Taorskih vrela

A, to veliko srce je u stvari snažno vrelo koje izbija iz pećinskog otvora u litici visine oko 5 metara. Osećaj kad se nađeš podno stene je fantastičan, a meni je uvek najlepša i najsnažnija upravo ta kombinacija – kamen i voda! Inače, ova voda sadrži veliku količinu krečnjaka, i celo je područje bogato sigom. Siga ili bigar je monomineralna stena, dakle, izgrađena od samo jednog minerala, kalcita. Nastaje oko hladnih izvora, a šupljikava tekstura potiče od biljaka oko kojih se kalcit taloži, te nakon njihovog izumiranja ostaju te karakteristične šupljine. U blizini Taorskih vrela nalazi se nekoliko kopova sige, pa smo i na ta nalazišta otišli.

 

I vreme je za domaći kačamak, za domaću ljutu, za još jednu fotku, pa može još jedna, .. Ali treba i da nastavimo naš put, ima tu još dobrog pedalanja, lepih uspona, nezgodnog makadama, prelaska rečice, prolaska kroz šumicu, .. Mnogo toga što će zaokružiti lepotu ovog dana i našeg druženja.

I eto, naša vožnja još traje, i dok planiramo, i dok maštamo, i dok čekamo na semaforu zeleno, i za vreme pauze na nekom poslovnom sastanku, .. uvek je to prilika da se vratimo na točkove i prođemo još jednom omiljenim predelima… Pođite i vi, drugari, i ostajte u dobrom zdravlju!