Smejem se, a baš i nije smešno: kiša celu noć natapa zlatarske šume, tamno nas je nebo pritislo sa svih strana ali se mi ipak “laktamo”, ne damo se, možda pravimo i faulove u odbrani, ali i čekamo trenutak za kontru. Napuštamo hotelski kompleks “Panorama” iznad Nove Varoši u četvrtom Čiker-maratonskom danu pod punom protukišnom opremom.

Naš cilj za današnji dan je Kamena gora; ima do tada o-ho-ho, pa hajdemo redom: prvih nekoliko kilometara je asfaltna deonica, ali ubrzo skrećemo na kombinovani – makadamski i zemljani šumski teren. Mnogo je vlage, sve što je živo i diše isparava i pravi vrlo neugodnu sumaglicu. Pravim je i ja dok se sve vreme vožnje postepeno penjem preko Vodene Poljane; ne znam da li mi je više problema stvarala kiša koja je neprekidno kvasila moje naočare neophodne mi za bolji vid na daljinu, ili moj dah koji je maglio stakla. Sve skupa mi je bila ogromna smetnja za nesmetan i bezbedan prolaz kroz šumu punu vododerina i nasutog makadama. Propuštala sam ostale maratonce ispred sebe rečima da ću ja to polako jer sam tako sigurnija. Ionako skoro ništa ne vidim. Čuo je to i Peđa koji se našao pored mene, a već u sledećem trenutku me “poveo” rečima: “Gledaj kuda vozim, idi slobodno iza mene, biraću najbezbedniji prolaz”… Uuuuu…. Peđa, kakav si čovek, ovo je bilo odlično iskustvo, a promašiti te nisam mogla – ogroman čovek, a pritom i ljudina. Hvala!

Prolazimo pored Šumarske kuće i već se unapred radujem crkvi-brvnari koja je odmah tu, iza ćoška. Crkva je podignuta u slavu svetim mučenicima besrebrenicima Kozmi i Damjanu; izgrađena je od drveta, a donji deo bez ijednog eksera – takozvanim uklapanjem. Samo sam delić sekunde bila u dilemi da li da zastanem ispred ulazne kapije; već u sledećem trenutku me bilo sramota što sam tako nešto mogla i da pomislim! Stala sam jer ovo mesto u svojoj mirnoći leči i osnažuje, a ta i mentalna i fizička snaga su nam za nastavak ove vožnje, pa i maratona, i te kako potrebni. Uspela sam i nekoliko fotografija da napravim: jednu i s Slovencem Francom, a zatekli su se tu i kamermani RTSa – interesantni smo im u tim nesvakidašnjim trenucima, a zatim nastavih pedalanje kroz šumu. Prelepi četinari kao da su mi nešto šaputali, a kako i neće – pa poznaju me i od prošle godine, i pretprošle. Već smo dobri drugari. Zaista uživam, bez obzira na kišu i hladnoću.

U jednom trenutku mi se pridružila Nataša, te smo zajedno nastavile da vozimo na nešto zahtevnijem spustu. Povremeno smo pravile pauzu s drugarima koji su stali ili da malo predahnu ili da reše neki tehnički problem na biciklu: uglavnom su to bile izbušene gume ili neposlušni menjači. Čule su se i psovke, ali odmah iza toga i smeh: padovi su bili bez posledica i mogli smo i da se smejemo. Po izlasku na asfalt kreće vrtoglavi spust prema Prijepolju. Ne bi to bio nikakav problem da je put suv, ali bio je problematičan tako mokar i klizav. Dosta padova, proklizavanja, ali sve sa srećnim završetkom. I ja sam pala, ni sama ne znam da objasnim kako mi se bicikl smotao, tj volan i prednji točak okrenuli tako da je pad bio neizbežan. Srećom, brzina nije bila velika, ali prizemljiti se svom težinom nije ostalo bez posledica – ogromnu modricu na butinu dugo sam posle toga negovala.

Ulazimo u grad i idemo prema Domu kulture. To, da je velelepna građevina u centru Prijepolja baš toliko „kulturna“ ne bih možda nikad saznala da nas njen direktor onako promrzle nije još više „ohladio“ rečima: „Ovo je Dom kulture, a vi se niste najavili, pravite haos i ne možete ovde da budete“! Bolje bi mu bilo da nas je ponudio šoljom čaja da se ugrejemo; lako je ljude koji su već na mukama dopunski provocirati, kupi im goretex cipele – to bi bila akcija! Pored Doma je kafić i svi smo se složno tamo „prebacili“, malo predahnuli i nazdravili nastavku vožnje. Nas nekolicina odlučujemo da krenemo što pre prema Kamenoj gori. Složno pedalamo i negde ispred mosta gde smo prelazili Lim čekali su nas naši prijatelji Krle i Mirela. Oni u Prijepolju žive, negde baš u blizini mosta, i svake nam se godine pridruže na maratonu. Ovaj put sam bila fascinirana da po ovakvom hladnom i kišnom danu nisu odustali od svoje namere da s nama voze do Kamene gore. Ispostavilo se kasnije da su i mnogima pomogli da lakše prebrode današnju vožnju u zaista vrlo specifičnim, čitaj teškim, okolnostima.

Nije to sve. Ubrzo po napuštanju Prijepolja sustiglo nas je policijsko vozilo: naravno, to je naš prijatelj Veka! On nas svake godine dočeka i isprati kao pravi domaćin, pomogne onima koji eventualno imaju problem, uvek ohrabri i doprinese pravoj sportskoj atmosferi. Veka je, zajedno s Krletom i Mirelom, jedan od organizatora i promotera Jadovničkog ultramaratona i veliki zaljubljenik u prirodu, te sam zaista ponosna na naše drugarstvo. Ovaj susret nije mogao da prođe bez zajedničkog fotografisanja, bez obzira na silnu kišu i to što sam telefon jedva nekako izvukla iz gomile kesa i torbuljka.

Vožnju nastavljam sad već s problemima tehničke prirode, ali vidim da se i drugi muče s ispranim lancima. Sipao ulje ili ne sipao – dođe ti skoro na isto, jer već nakon desetak minuta opet si u problemu. Voda izbija sa svih strana, meša se s kamenjem i zemljom, pravi urnebesno lepljivo blato. Mokro, mokro, voda, gde god se okreneš svuda voda, bujice idu prema nama dok se sve više penjemo, odozgo se intenzitet kiše ne smanjuje, počinje i vetar da duva, a ja baš u inat svemu stanem uz jedno drvo i – fotkam! Ma, zar da prođem sve ovo, a da nemam ni jednu fotku sa flekom od kiše, ni jednu sa zemljanom stazom koja se jedva od magle nazire? I, setih se prošlogodišnjeg maratona kad su nas pratile nesnosne vrućine i kada smo vapili za vodom! Vode, dajte vode: ni jednu kuću nismo prošli a da ne pitamo za vodu. Kakvog li paradoksa! Ovo sad ispade kao neki šok-tretman, da se oslobodimo ondašnjeg vapaja za vodom…

U kakvom sam magnovenju bila ja i ne znam, ali je sve to nekako i išlo. Malo vozim, malo guram zbog lanca koji me ukopavao u mestu, i tako dođoh do jedne raskrsnice na kojoj je stajao Vlada, dečko iz organizacije maratona, sa spiskom u jednoj ruci i kišobranom u drugoj. „Koji si broj?“ – pita me. To u stvari znači pod kojim sam brojem prijavljena na maraton i koje su mi oznake na prtljagu, jer prema tom broju i smeštaju za koji sam se prijavila će me i moje stvari čekati. „Pedeset dva!“ – rekoh. „E, ti onda ideš ovom levom stazom. Imaš još nekoliko kilometara uzbrdice makadamom, kroz šumicu, i dolaziš do zaseoka Guvnište na 1270 mnv. U etno-kući je Golub i on će te dalje usmeriti“. Oooohhhhh… Pa, dobro, uspeću ja, nije to ništa strašno, tu sam, blizu, još samo malo… A sve vreme se nadam da je Sneža već pristigla u to Guvnište, da nam je smeštaj pristojan i… i da je toooplooooo! Želim da je toplo.

I, konačno stigoh do etno-kuće opasane drvenom ogradom. Stojim na raskvašenoj zemlji, bare i blato na sve strane, iz kuće izlaze Golub i čovek koji me vodi u apartman-kolibu „Breza“. „Tamo su već jedna devojka i mladić“, reče mi. Devojka je Sneža, to je ok. Ali, koji mladić?… Dolazim do trema ispred „Breze“ i vičem: „E-heeeejjj, ima li koga“? „Evo, ja sam tu, ali ti moje ime neće ništa značiti, jer se ne poznajemo“. Vidi stvarno – muški glas! Otvaraju se vrata i mladić go do pojasa, samo u biciklističkim gaćama, stoji na ulaznim vratima. Brišem naočare, pa ih skidam, trljam oči, nije magija, a i šta se čudim, uvek je u ovim mtb vožnjama mnogo više muškaraca nego žena. Setih se i gazdarice iz hotela „Faraon“ u Pljevljima kada je, zadivljeno gledajući u „naše“ bicikliste, iskreno uzviknula: „Uuuuu… Dobri vam ovi vaši“! Jesu dobri, fini, zgodni, pametni, sve to, ali je Milorad ipak otišao da smeštaj traži u etno-kući. Sad pred mene izlazi Sneža. I ona se raskomotila, a čim sam ušla u dnevnu sobu sve je bilo jasno: dakle, naložila je pećicu tako da je grejala i okolne livade! Naravno da se nisam bunila već poskidala sve mokro sa sebe, suvo ionako ništa nije bilo, popila jednu Snežinu ljutu domaću i pravac pod vruć tuš. U međuvremenu stiže i Nataša. Kaže da je, dok se približavala kućici, samo jednu mantru ponavljala i nadala se da smo nas dve već tu…

I, sad, na zdravlje draga Nataša, Snežo, Ana, Lidija, Gorane, Keni, Ježo, Dejane, Brano, Dule, Zlajo, Bobane, Milena, Miloše, Bane, Dragane, .. Svima na zdravlje, sve je dobro prošlo, svi smo stigli zdravi, veseli, super-raspoloženi! Ma, verujete li vi u to? I, verujete li da je, kad smo otišli na zajedničku večeru u etno-kuću, prva osoba na koju sam „naletila“ bila – ko? Tatina princeza Anka! Jeeeeeeeee, Anka, idemo dalje, bravo divna devojko, tako se to radi, ne odustaje se tako lako od svojih snova!