Na Vujan po badnjak. Otprilike je to bio moto naše predbožićne šetnje obroncima i šumama lepe planine. Znali smo da tu nema greške, da će nas Vujan i Šumadija dočekati u duhu pravih srpskih vrednosti i običaja. I, sve je bilo kao u zimskoj bajci: staza nam se prostrla snežna, bela, a drveće se okitilo najlepšim zimskim ukrasima. Bliži nam se jedan od najradosnijih hrišćanskih praznika – rođenje Isusovo, pa i priroda daje sve od sebe da bude deo praznične atmosfere.
*Nešto o Vujanu
Vujan je planina u blizini Gornjeg Milanovca, u srcu Šumadije. Vulkanskog je porekla, kupastog oblika, s najvišim vrhom Veliki Vujan na 856 m n.v. Ime planine je najverovatnije poteklo od vetra koji ovde fijuče, huji, vuji, dok se s visina spušta prema dolini. Planina je skoro u potpunosti pokrivena gustom listopadnom šumom, s izuzetkom obronaka prema reci Despotovici, koji s obroncima Ilijaka čine Brđansku klisuru. U udolini između Malog i Velikog Vujana smešten je istoimeni manastir, ali o njemu ćemo nešto kasnije. Prvo ćemo na greben, pa u šumu, na najviši vrh, da se i nad klisuru nadvirimo, a za kraj – spust do manastira. Tu negde ubraćemo hrastovu grančicu (badnjak), poneti je u naramku, uneti je docnije u kuću i založiti. Mnoštvo varnica koje hitaju ka nebu najaviće dobar rod i prinos.
*Sneg. Sunce. Hladno. Veselo. Drugari. Ima još
Širokom grebenskom stazom idemo polako, nogu pred nogu, uživamo u vedrini dana i predivnim vidicima. Gledamo se s Kablarom, Ovčarom, Zlatiborom. Sunčano je, ali hladno, temperatura je u blagom minusu. Staza je pod snegom. Prava zimska idila. Ulazimo u šumu. Psttt… Spava.. Samo pokoja budna ptica. Šuma blista, i ne pokušava da sa svojih grana strese bele ukrase. Potpuno je spokojna. Izlazimo na najviši vrh – Veliki Vujan, obeležen kamenom piramidom. Radujemo se, fotografišemo. Raštrkali smo se između drveća, razbacujemo snežnim grudvicama. Naši široki osmesi sve govore, reči mogu biti samo višak.
*Manastir Vujan. Istorija. Staza patrijarha Pavla
Strmom i zaleđenom stazom, iz koje probija po koji kamen i vlat klizave travke, spuštamo se do manastira poznatog i po tome što se tu od tuberkuloze izlečio iskušenik Gojko, kasnije patrijarh Pavle. U znak zahvalnosti, svojom rukom je izdeljao krst koji se čuva u manastiru. Sada iznad manastira, kroz šumu, vijuga 7 km duga staza kojom je Gojko išao peške do lekara u banji Gornja Trepča i koja je nazvana Staza patrijarha Pavla.
Nešto i o samom manastiru: osnovali su ga početkom XIV veka monasi sa Svete Gore i nazvali ga Obrovin. Posle najezda Turaka 1597. godine manastir je opustošen a novi je podignut 1805. godine, dva kilometra dalje, u šumi, od strane gospodara Milana Obrenovića i Nikole Milićevića Lunjevice iz sela Lunjevice u Rudničkom okrugu. Gazda Nikola je kasnije tu i sahranjen, a njegova unuka, kraljica Draga Obrenović, na nadgrobnom spomeniku kod južnog zida crkve 1902. godine je ispisala posvetu: “Svome milom dedi, vojvodi Nikoli Lunjevici, Sraga Obrenović, kraljica Srbije”. Sa istočne strane crkve kasnije su položeni i zemni ostaci braće kraljice Drage, koji su ubijeni u majskom prevratu 1903. godine.
Stižemo do manastira, deluje gostoljubivo. Ulazimo u dvorište obasjano suncem, mestimično prekriveno hrpicama snega. Ipak, kratko se zadržavamo, oterani neljubaznošću i otvorenim izlivima netrpeljivosti jednog monaha. Blago razočarani, ili smo samo previše očekivali, napuštamo manastirski kompleks. Zastajemo pred tablom na kojoj piše:
“Vreme gradi i razgrađuje, ali dela ljubavi ostaju
i nadilaze vreme u kome smo pozvani da svedočimo,
svako po svom prizivu,
ali uvek kao ljudi,
a nikad kao neljudi”.
Patrijarh Pavle