“Ako mala imaš volje, u Tičje dođi polje!”

I, zar je trebalo nećkati se… Neee, nikako! Volja, ljubav, želja, namera, poziv PD “Krug” i vodiča Milana Vojnovića – i evo me u autobusu na putu za Sjenicu, sa još 50ak planinara. Početak oktobra, vreme odlično, neobično toplo, epidemija virusa covid19 trenutno u popuštanju, i pre nego ponovo “stisne” – da vidimo i doživimo nešto novo. Na Pešteru(i) (- dobri poznavaoci prilika kažu da je Pešter ženskog roda) sam bila nekoliko puta, a u Sjenici dočekivana i noćivala kao učesnik Čiker-mtb maratona, koji u rano leto na točkovima jezdi preko planina Srbije i Crne Gore. Svaki sam put neizmerno uživala u ovim krajevima, a sada me je privuklo i Tičje polje, i više mi ni jedan razlog ne treba. I, zato – evo, stiže mala!

Put od Beograda do Sjenice poprilično je dug, malo i zamoran, noć zvezdana. Smestili smo se u hotelu “Vanila”, po troje nas je u sobi, i valja nam “brzo” spavati, da ujutro odmorni krenemo u pešačenje.

I, svanulo. Naspavani, nahranjeni, odlično raspoloženi, ukrcavamo se u bus, i vozimo se nekih 15ak minuta do prevoja Prijevorac. Kratke pripreme, dogovor s našim vodičem Milanom i ovdašnjim vodičima, našim planinskim drugarima Senadom i Perom, i krećemo. Hladnjikavo je, ništa strašno, može to i mnogo gore, ovo je Pešter, poznata po izuzetno niskim temperaturama zimi, čak i do -30 stepeni. Ime je, najverovatnije, dobila po reči pešter, slavenskog porekla, koja označava mesto gde postoje pećine – peštere. I, reče mi Senad, cela je Pešter nad vodom i pećinama.

Ovom visoravni dominiraju zlatni talasasti pašnjaci i nisko zimzeleno drveće i žbunje. Sa svih je strana okružena planinama dominantnih vrhova i padina koje se na obzorju spajaju i čine predivan prizor. Jedan od naših ciljeva danas je planina Ozren i vrh Vetrenik na 1581 mnv, ali biće tu još zanimljivosti i prirodnih lepota.

I, krećemo. Penjemo se postepeno, nije teško, uglavnom je podloga makadamska i zemljana. Čuje se njištanje konja, vidim jednog, još jednog, treći je u kasu među borovima. Svi su ati snažni, kratkih jakih nogu koje ih sigurno nose i preko najzahtevnijih planinskih terena. Deluju miroljubivo i poslušno, mada oprezno. U daljini se čuje glas koji ih doziva i oni se okreću od nas i idu prema glasu.

 

Izlazimo za proplanak, širok, prostran. Kratko se zadržavamo, uživamo u pogledu na gorostasne četinare u daljini. I fotografišemo. Sledi nešto izraženije penjanje, vetar se pojačava, bližimo se vrhu, pogodite kog imena… Pa, Vetrenik, naravno!

 

Tražimo zaklon od vetra, spuštamo se u podnožje vrha, tu ćemo da predahnemo i užinamo. Naš vodič Milan zove nas da se zajednički fotografišemo. Tu je Senad, on će svojim fotoaparatom da ovekoveči ovaj važan trenutak. Koristim priliku pa ga zamolim da i mene fotka s mojim drugarima; naravno, nije nikakav problem, kaže. Nastavljamo priču i u spust krećemo zajedno. Imamo dosta zajedničkih interesovanja i prijatelja širom Srbije i Crne Gore. Tako je to kad si stanovnik Sveta, kad živiš bez ograničenja koje samo čovek može sebi da nametne i sam sebi najviše naškodi.

 

 

Slede prelepi prizori, božanski, okrepljujući. Smenjuju se brežuljci, livade i proplanci. Povremeno zastanemo, hvatamo zrak sunca među krošnjama. Učimo o lekovitim biljkama, slušamo priču o ivi, planinskoj travi, koja je od davnina poznata kao izuzetno lekovita, a posebno za lečenje disajnih organa. Iva omogućava mentalni i fizički oporavak nakon duge i teške bolesti, pa i narodna izreka kaže: “Trava iva od mrtva pravi živa”.

Spustili smo se prema prevoju kojim se ide na vrh Krnji bor i nastavili dalje. Put je lep, makadamski, vijuga među brežuljcima. U trenutku kad se horizont proširio, u udolini koja se pred nama prostrla ugledali smo ljupke kućice, tradicijom sačuvane. Znali smo – to je Tičje polje, zaseok sela Milakovići, poznato kao etnografski muzej na otvorenom.

 

Polako prilazimo kućama, zadivljeni smo lepotom kojom odišu, a kod sebe primećujem veliko poštovanje prema vremenu koje ih je iznedrilo. Krovovi kuća su pod šindrom, „pokrivačem“ od cepanih jelovih i hrastovih dasaka, a štalice i druge pomoćne zgrade pokrivene su slamom. Uz pojedine kuće su naslagana drva, spremno se dočekuje zima, a samo ispred jedne smo zatekli i seljane – tročlanu porodicu Lazović. Tu smo zastali, pozdravili se s Radmilom, Kosanom i Miletom, predahnuli, pa se spustili niže, do izvora pitke planinske vode. Seli smo pored jezerceta, u daljini se čuju klepetuše, a oko nas su polja mrazovca. Uživancija nesputana.

 

I nastavak dana bio je čaroban, i za to su se svi potrudili. Preko Stolovačke kose spustili smo se do klisure reke Dubočice, prošli kroz šumu, skupljali popadale kruščice i jabučice (biće odlične za voćno sirće), pili vodu sa brojnih izvora. Naučili smo mnogo o lekovitim travama, slušali priče o životima ljudi u planini. Vetar je u međuvremenu utihnuo, a mi smo odlično raspoloženi ušli u noć. I u poslastičarnicu u Sjenici, na tufahije. I kod Senada na kafu i pivo. I… Vidimo se sutra..