Te su nas godine prvomajski praznici odveli malo dalje nego inače. Volela bih da sad, nakon toliko vremena, ponovo sretnem vas, sve vas s kojima sam delila ta tri ranomajska dana. Volela bih da oćutimo sve doživljeno. Da energija koju smo razmenili s tim čarobnim predelima ispuni prostor oko nas, da nam napravi štit od pokvarenštine, bolesti i zlobe.

A i vi, svi vi koji niste bili ovaj put s nama, u našim bi očima sve pročitali. I opet bi sve doživljeno oćutali.

A, Besna Kobila kao devojka spremna za udaju. Okružila se belilom, soba joj miriše na čednost i čistotu. Zna za red: nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno, nešto plavo. Sačuvala je zlatnožuto jesenje lišće, tradiciju koja se poštuje; okitila se novim pupoljcima i zagrnula prolistalim granama; od zime, svoje verne druge, pozajmila je mekan bogat tepih, kojim će svatovi proći, a ona svoje uzdrhtale sapi rashladiti; plavim nebom će se prekriti i usnuti najlepši san, pred svoj svečani dan.

Dukat. Lenj. Kišovit. Nešto mrzovoljan. Ali, ne zadugo. Nehajno nas je ispratio, propustio kroz rascvetale predele i spremne njive. Nabujali potok u podnožju se penio.

Donja Ljubata. Zaglavljena u prošlosti, sa ljudima – ljudinama. Školski internat sa crtežima dece koja se bore između surovosti života u planini, blatnjavih seoskih puteva, i želje za lepšom budućnošću, u lakovanim cipelicama kojima će gaziti gradske trotoare.

Spust do Bosilegrada. Eh, dokle dođosmo!! Dočekali nas prvi među jednakima, predsednik opštine i njegov pomoćnik. Divan susret, srdačan, nasmejan. Ispratili nas sa najlepšim željama za nastavak putovanja.

Vlasina. Jezero na 1213 mnv. Vazduh koji okrepljuje, svežina koja dopire od vode, neba, oblaka, okolnih pašnjaka i proplanaka.

Kakav kraj trodnevnog druženja! I, novi početak – uvek je to i novi početak!