Kad god se s neke višednevne biciklističke ili planinarske akcije vratim kući, a hodnik, dnevna soba, spavaća, kuhinja, kupatilo, sve bude preplavljeno opremom, što sportskom, što dodacima u vidu šatora, vreće za spavanje, podloške, pribora za jelo i kuvanje, itd, ja se setim jednog jedinog i dovoljno dobrog razloga zašto od toga ne treba praviti stres i nervozu. A, priča ide ovako: Svojevremeno se u Bolnici, i odeljenju na kojem radim, od akutne limfoblastne leukemije lečio jedan trogodišnji dečak. Njegova malena sestrica, tek prohodala, povremeno je dolazila u pratnji oca da vidi brata i majku. Mališan je prošao kompletno citostatsko lečenje, i bio je dobro. Nakon nekoliko godina, ta mala slatka devojčica, uvek u lepim lepršavim haljinicama, sa šarenim ukosnicama u osunčanoj kosici, dolazi bolna na odeljenje i u narednom periodu prolazi sve kroz što je prošao i njen brat. U međuvremenu se rađa i treće dete, malo nevino stvorenje, presladak dečak. Bogu hvala, dobro je, ali s nekom astmom, i tako nekim tegobama, koje zahtevaju primenu raznih lekova, preparata, itd. Jednom prilikom, majka dolazi s decom na kontrolni pregled i kaže: „Znate, naša kuća je kao bolnica, gde god pogledaš – lekovi, špricevi, ampule, pumpice, inhalacioni aparati, rastvori,…“. Dakle, da li uopšte treba da kažem da je od tog trenutka haos u mojoj kući kao sad, nakon povratka sa Čiker maratona, za mene najlepši prizor i najlepša pesma?!
Pa, da konačno i krenemo u prvi dan Čiker MTB maratona 2016!
Okupljanje na kraljevačkom gradskom trgu, i veliko uzbuđenje svih nas. To su uvek trenuci kada se javlja i blaga trema. Ako mi nekad i nije bilo jasno kad glumac pred svoj enti nastup u pozorištu kaže da ima tremu, sad se više ničemu ne čudim. Želja da put koji nas čeka prođe u dobrom zdravlju, bez tehničkih ili bilo kakvih drugih problema, a pritom bi i da se dobro zabaviš bez obzira na napore, hoćeš-nećeš stvori i neku finu tenziju. Ja sam je nazvala tremom. A, tremu za fotkanje sigurno nemam, tako da smo se „siti isfotkali“, napravili bajsevima jedan počasni krug, i, stvarno, bilo je i vreme, otisnuli se u nove avanture.
Lep, širok makadamski put obroncima Jelice bio je dovoljno zahtevan za prvi dan Maratona, a pogotovo za mnoge naše prijatelje koji su ovde prvi put. Tako pedalajući, i uživajući, stižemo do prve zvanične pauze. Nedugo zatim, okrepljeni odličnim sendvičima i slatkim kiflicama, idemo dalje. Inače, krajnja destinacija za današnji dan je Ovčar Banja. U Banji nisam nikad bila, i baš se radujem ovoj ruti. Prethodnu pauzu sam iskoristila i da se javim mom drugu Raci – Čačaninu, planinaru, koji će nas sačekati u gradu. Na ulazu u Čačak se prikupljamo i u pratnji saobraćajne policije idemo do centralnog gradskog trga. Bilo je užasno vruće, preko 30 stepeni, i Raco me u maniru pravog džentlmena i sportiste dočekao s perfektnom ledenom kafom i dekstroza-bombonicama. Odlično osveženje i energetska potpora na tako užarenom danu! Svi smo se skupili pod razgranatim krošnjama, u debeloj hladovini. Pridružilo nam se još nekoliko naših prijatelja, s kojima smo ranije uglavnom vozili fribajkerske vožnje, među njima i Mirjana i Goran. Pauza je prošla u veselom ćakulanju i fotkanju. Zemlja po kojoj smo polegali, ne bi li se malo osvežili, se pošteno ugrejala pod našim telima.
Nastavak puta prema Ovčar Banji bio je vrlo inspirativan, i zaista mi je ostao u odličnom sećanju. Prolazimo kroz stene Kablara, kroz dva stara tunela nekadašnje pruge uskog koloseka. „Ćira“, taj mali zadimljeni vozić, putujući ka Užicu i Sarajevu, poslednji je put ovuda prošao pre četiri decenije, i tada je trasa pretvorena u kolovoz za drumska vozila. Prvi je tunel značajno duži, širine oko 3,5 metra, neosvetljen, bez ventilacije, sa propalim asfaltom, brojnim barama, sa tavanice se sliva procedna voda, a na sve strane rastu ledenice i pećinski ukrasi. Prolazak je bio prilično rizičan, barem sam ga ja tako doživela, i nije mi bilo svejedno, premda je bilo lepo. Tuneli su, inače, zatvoreni za saobraćaj, ali automobili i s jedne i s druge strane, pa čak i kamioni, koriste i dalje ovaj prolaz. Ima i jedna pričica, koja kaže da je pre pola veka prugu održavao železničar po imenu Milivoje, i koji je često muku mučio s vozovima koji su, malo-malo, pa isklizavali iz šina. Jedne je noći pozvao kaluđera iz obližnjeg manastira, pa su, vozeći se na dresini sa kadionicom i bosiljkom, osveštali taj gvozdeni put. Odavno više nema šina, nema „Ćire“, a s njima je otišao i Milivoje. Ostala je zabeležena lepa priča. Pa, da je od zaborava sačuvamo i mi.
Idemo dalje, kroz živopisnu Ovčarsko-Kablarsku klisuru, desnom obalom Zapadne Morave. Nekako se prebrzo krećemo kroz ove predele, stalno se bojim da ću nešto od te lepote propustiti, što i jesam, realno. U samom središnjem delu klisure, na 278 m nadmorske visine, smeštena je Ovčar Banja. U njeno smo okrilje, podno planina Ovčar i Kablar, pristigli već u ranim popodnevnim satima. Imali smo dovoljno vremena da se smestimo, ko u improvizovanom kampu, ko u privatnom smeštaju, a zatim i obiđemo znamenitosti Banje. Neki su išli i na brčkanje do obližnjeg jezerceta, čula sam i priču o interesantnoj pećini, ali se baš i ne sećam zašto sam ja sve to propustila. A, propustila sam… Obično mi prvi dan maratona treba malo više vremena za predah, kao neko prilagođavanje, zahuktavanje, đavo će ga znati… Pivo još nisam počela da pijem, tako da sam i iz tih kombinacija uglavnom „ispadala“. No, sad sam se opametila, i rado se i tim čarima prepuštam.
Ajd, sad… Idemo dalje. Sutra je novi dan.