Pojavio se 2019., nastavio 2020., uzeo odličan zalet, а ove se, 2021., vinuo visoko, poput vetruške, ptice iz roda sokolova, simbola nepobedivosti i nesputane slobode. I, sadа sve više ljudi zna – to je Inđija trejl, manifestacija sportsko-rekreativnog tipa, koja se održava u organizaciji PK “Železničar” iz Inđije, i koja iz godine u godinu okuplja sve veći broj zaljubljenika u trčanje u prirodi.

Reč trejl se u poslednjih nekoliko godina baš lepo nametnula, i označava trčanje zemljanim puteljcima, planinarskim stazama, preko travnatih površina, makadamom, pored reka i jezera. Tereni kojima se na takmičenjima trči mogu biti slabije ili bolje uređeni i prohodni, ali uvek vidno označeni. Trejl trčanje je veliki izazov za celo telo, značajno drugačije u odnosu na kretanje asfaltom, i meni lično mnogo lepše i prijatnije. Raznovrsnost terena je dodatni motiv za trčanje u prirodi, i zbog svega toga sam i treću godinu za redom došla u Inđiju, na Inđija trejl. Još jedan mart, najava lošeg vremena, ali uzdamo se u dobru sreću, i očekujemo da će trka završiti pre kiše. Jutro nije hladno kao što su bila prethodna, oblačno je, velika je vlaga. Temperatura će biti oko 15-16 stepeni, znači biće znojenja, treba jesti slano, voditi računa o rehidraciji,… I tako… Imam već iskustva u tim trejlovima, a svoju “trkačku karijeru” započela sam upravo ovde, u Inđiji, i zato mi je posebno zadovoljstvo doći na ovu manifestaciju, među divne ljude koji svake godine sve uspešnije organizuju ovaj trkački spektakl. Ovaj put se takmičenje održava u znaku vetruške, nežne ptice, koja svojom pojavom širi dobrotu i plemenitost. Pa, nije slučajno što je izabrana kao zaštitni znak ovogodišnjeg Inđija trejla, jer ovde zaista osećam dobre vibracije i plemenitost.

Organizatori su osmislili dve zanimljive staze, kraću – zelenu, 12.5 km, i dužu – plavu, 25.6 km. Prijavila sam se za dužu, plavu, makar poprilično svesna svojih trenutnih, ograničenih mogućnosti. Prethodna godina, obeležena pandemijom COVID19 virusa, značajno je uticala na moju fizičku (ne)pripremljenost. Ipak, nije sve u nogama, ima nešto i u glavi, te sam se oslonila na svoje iskustvo i tehniku trčanja na dužim prugama, gde važi krilatica: Nije bitno koliko se sporo krećeš, sve dok ne staješ! Moja strategija za danas je da idem, idem, idem, da se ne forsiram u brzini, ali i da ne stajem. Pred očima mi je jedna slika od pre desetak godina, kada sam vozila bicikl na relaciji Zemun-Smederevo; bilo nas je desetak, zapinjemo, što bi se reklo, “kidamo” uz brda, umaramo se, zastajkujemo da predahnemo, a svaki put nas sustigne Japanac koji je svojim biciklom na putu oko sveta, vozi lagano, bez panike i nervoze, bez “cimanja” i nepotrebnog ubrzavanja. On je upravo iz te priče: važno je da se krećeš. Dakle, lekcija je davno naučena!

Poštuju se sve epidemiološke mere, maske su nam preko lica, držimo fizičko odstojanje, i nakon kraćeg zajedničkog zagrevanja dat je znak za start trke. Krećem lagano, postepeno ubrzavam i pronalazim odgovarajuću brzinu kojom ću da trčim. Već sam i naviknuta na trčanje u prirodi, pa sam naučila i da makar krajičkom oka pratim predele kojima prolazim i tako skrenem misli sa kilometara koji me čekaju. Baš uživam. Na nekom petom kilometru je prva kontrolna tačka, okrepljujem se bananom, pijem vodu, nastavljam. Osećam da treba malo da usporim, da mi se usta stalno suše, imam konstantnu potrebu za vodom, dakle sigurno se i dosta znojim, a s obzirom da nisam u zavidnoj kondiciji, bolje da smanjim tempo. Sve vreme sebi govorim da “nije o glavu”, da ne treba ništa da mi padne teško, da nema potrebe da se forsiram, i da nije strašno ako malo popustim u tempu i hodam. I već koji trenutak kasnije shvatim da je mnogo lakše kad uhvatim ritam da ga i održim i da bi prelazak u, recimo, hodanje, bilo potpuno pogrešno. I tako razmišljajući stižem do KT2, opet okrepa, nekoliko sekundi predaha, pa idem dalje. Nižu se kilometri, nižu se lepi predeli kojima trčimo, preko livada, pored jezera, preko oranica i isušenih kolotraga, uzbrdo, nizbrdo, kontra nagibom, ima i malo blata, pa pored nasipa, s pogledom na kozice, ovčice, .. Bez sumnje, mnogo je lepog na sve strane. Prolazim i KT3, sve vreme trčim, evo i jedne jače uzbrdice, ide kroz šumicu, velika je vlaga, izlazim na svetlost, tu je KT4, dajte vode… Tu su i volonteri Crvenog krsta, zlu ne trebalo…

I trčim ja, tako, trčim, ne posustajem, odavno sam zauzela dobru poziciju, ko je otišao ispred mene – otišao je, niko me kasnije nije sustigao ni prestigao. Na momente čak pomišljam da mi je sasvim dobro prolazno vreme i da ću možda uspeti da stignem na cilj među prve tri žene u mojoj kategoriji, 45+. I ta me misao baš lepo držala narednih četiri kilometra, koje sam prešla lagano, bez problema. Ulazim u završnicu današnje trke, prolazim kroz lepu šumicu, staza zemljana, odlična za trčanje, izlazim na livadu, sustižem mnoge koji ne žure, očigledno su se opredelili da u društvu porodice i prijatelja ispešače deo današnje trase.

Čujem muziku sa razglasa, čeka me poslednjih stotinjak metara, i, konačno – ulazim u cilj!! Fantazija! Fantazija! Presrećna sam, prezadovoljna, istrčala sam 25.6 km, uspela sam, osećam se odlično, odličan sam “posao” odradila, i, shvatila – stvarno se trči glavom! A, da sam vetruška, bilo bi još lakše.. I, šta kaže “zapisnički sto”, ima li, pored finišerske medalje, za mene još neka? Ima, ima, ostvarila sam drugo vreme među veterankama, i zato sad malo da predahnem, osvežim se, popričam s drugarima, i sačekam dodelu medalja. U međuvremenu se baš naoblačilo, počeo je i hladnjikavi vetar da duva, kiša samo što nije, a pre kiše – pobedničko postolje, srebrna medalja na plavoj stazi Inđija trejla, i pregršt poklona od sponzora.

I, eto, da se ide kući, do neke nove prilike za sport i druženje. Hvala svima na predivnom danu, PK “Železničar”, predsedniku Vladimiru Baniću i ostatku tima na odličnoj organizaciji, drugarima na lepom sportskom druženju, a sada mogu i prve kapi kiše da padnu… U zdravlju da ste, dragi prijatelji, živeli!