Prošle, 2021. godine, trčala sam Beogradski polumaraton zajedno sa starijim sinom, i tada sam napisala da će porodicu ova trka još više da zbliži, da su svi uz nas i jačaju svaki naš dah i korak; dakle, sigurno svi dobijamo! Tada je tu bila i mala devojčica koja je provirivala iz maminog stomaka i znala da njeni tata i baka trče i za nju, za njen srećan dolazak na Ovaj Svet. Ema se rodila nakon nekoliko dana, 16. juna, i sad svi s nestrpljenjem očekujemo njen prvi potez, da procenimo u kom pravcu će ići njena interesovanja i kojim sportom će se baviti. Voziće bicikl, na baku i deku. Trčaće, na baku. Igraće košarku, na tatu i baku. Treniraće džudo i jiu jitsu, na striku. Igramo se mi tako, a biće kako Ema odluči, naravno!

Dotle, došlo vreme za još jedan Beogradski maraton, i to 35., jubilarni! S obzirom da se održava na Dan porodice, poruka kampanje koja je do sada išla pod sloganom “Ko na maraton dođe taj maraton stvara” je promenjena i fokus je usmeren na porodicu. Maraton je porodica! I kad sam na biciklu iz godine u godinu pratila mog prijatelja Luku koji je trčao maraton, on i ja smo bili porodica. I uvek ti je porodica onaj ko je tu za tebe, za tvoje brige, radosti, veselja, ali i strahove, povrede, nesnalaženja. Onaj koji u tvojim očima prepoznaje i očaj i ljubav i nespokoj, koji daje podršku, snagu i uvek vodi dalje.

Nedelja, 15. maj 2022., jutro je, oko 7 sati, već sam na mestu za presvlačenje i ostavljanje stvari, uskoro i u predstartnoj zoni. Sunčano je, bez i jednog oblačka, prilično toplo, te sam odlučila da mi preko majičice bez rukava ne treba tanki šuškavac. Biće ovo vrelo asfaltno trčanje, to je sigurno. Pronalazim drugare i klupske kolege-trkače iz PSK “Balkan”, usledilo je zajedničko fotografisanje, a ubrzo i zvaničan poziv organizatora za dolazak na startnu poziciju. Usput susrećem poznanike koji su po prvi ili ko zna koji put na maratonskim ulicama, ohrabrujemo jedni druge i želimo srećne kilometre. Preostalo je još desetak minuta do starta, blago cupkam u mestu, kobajagi se zagrevam, šaljem poruku mojoj porodici da je sve ok, da sam spremna, oni mi uzvraćaju rečima podrške, i – nakon intoniranja himne Srbije dat je znak za start! Preko 6.700 maratonaca spremno kreće u novi izazov!

Idem lagano, postepeno pojačavam tempo, već imam prilično iskustva i znam da je dobro iskoristiti hladovinu kojom se trenutno krećemo, kao i spust koji je dobar da malo oslobodi noge. Već nakon 2-3 kilometra sledi i prvi uspon, pa izravnavanje, prelazak Brankovog mosta, prva veća raskrsnica, dalje ravno pored hotela Jugoslavija, prva okrepna stanica sa vodom… I nižu se kilometri, maratonci složno trče, ima ih koji su u grupama, ne razdvajaju se, bodre jedno drugo. Meni se dopao jedan muški dvojac – otac i sin; očigledno je otac iskusni maratonac i uvodi svog sina u svet maratona, blago ga potiskuje u leđa, daje mu vetar, oslonac, podršku – mnogo je toga u tom jednom blagom pritisku. Dečko se ne opire, njih dvojica složno, u korak trče, dečko ćuti, a otac ga hrabri. „Sledeće godine ćeš ti biti podrška i snaga svojoj sestri, a ja ću trčati sam“ – govori otac. „Teško da će ona hteti, ne voli ona da se muči“ – odgovara sin, i to su jedine reči koje je on izustio. Ispostavilo se da smo dobar deo trase trčali zajedno – oni su uglavnom bili po dijagonali  blago ulevo ispred, i očeve reči su često dolazile do mene. Zabavljena sam ja svojom pričom u glavi, svojim mislima, razne su teme, ali opet mi pažnju skreće otac, u trenutku kad sin posustaje i želi da zastane. „Ne, nikako nemoj da staješ, hodaj ako ne možeš da trčiš, ali nemoj da staješ!“ Sin nastavlja, veruje glasu koji ga savetuje. Dakle, snaga je u porodici! Maraton je porodica!

Prelazimo i most na Adi, tu je malo jači uspon, ali ništa strašno, pa se spuštamo s mosta, prema Ušću; na nekoliko mesta vidim moje drugare bicikliste, bodre me, navijaju, pitaju da li mi treba voda, dekstroza, da li sam umorna. Sve je u redu, nemam nikakvih problema, odgovaram, a tu negde je i moj suprug, Goran, on me prati od nekog 11. kilometra, jer pre toga nije mogao da me prepozna u masi. Tako mi je posle ispričao, i dok je to govorio kao da ga je bilo sramota što rođenu ženu nije prepoznao! Ma, nisam mu ja ništa zamerila, naravno, meni je dovoljno što znam da je tu i da brine za mene, premda će Goran i opet reći da on ne brine jer zna da ću ja sve to dobro da izvedem, već je tu prosto kao podrška i da porodica treba da bude zajedno.

Opet prelazimo Brankov most, ovaj put u drugom pravcu, prema cilju, odnosno prema Terazijama. Sad je već prilično toplo, ali i dalje podnošljivo jer sam svaku priliku da se osvežim vodom i limunom iskoristila, a vodom sam se i umivala i prskala po rukama i vratu. Limun jako prija i osvežava suva usta, taman i da nema vode.

Na Brankovom mostu je blagi uspon, ali pošto je već pri kraju trase nekima i teško padne, tako da sam tu videla pripadnike Hitne medicinske pomoći da ukazuju pomoć dvojici maratonaca, a nedugo potom sam primetila i nešto vremešnijeg maratonca kako sedi na ivičnjaku prljave majice i šorca, te sam pomislila da je verovatno kolabirao i pao. Nadam se da su svi dobro i srećno stigli do cilja. Tu sam negde izgubila oca i sina, a sigurna sam da su složno i snažno nastavili i zajedno se na kraju radovali! Za sestru, dogodine, pa…. Ko zna, možda je brat ubedi!

Poslednji kilometar je malo teži, ima uspona, ali tu, čini mi se, maratonci imaju najbolju i najglasniju podršku, tu nas ljudi najviše bodre, verovatno i sami svesni da pred ciljem treba još malo zapeti i dostojanstveno i srećno završiti započeto. Prošle godine moj sin je pričao da je tu imao krizu i da su mu mnogo pomogli navijači poređani uz trasu. U tom podsećanju i razmišljanju ulazim u ciljnu ravninu, preostalo je još stotinjak metara, sa mnom rame uz rame je devojka koja blago prelazi u vođstvo, osećam njeno zadovoljstvo i pritajeno likovanje, čujem da ima i podršku sa strane i ovacije, ali ja u takvim trenucima dobijam dodatni stimulans jer pomislim kako taj neko pored/ispred mene sigurno misli kako je sve završeno, da se poredak zna, ali – neće biti, te ja dodah gas i u trenutku pomislih kako će moj tata da uživa u ovim detaljima jer zbog starosti i bolesti vreme provodi uglavnom u fotelji i ispred televizora, a jedan od tih prozora u svet sam mu i ja i moje priče sa sportskih terena. I, to je tooooo! Evo me u cilju!! Srećna sam! Tu je i medalja, zaslužena, a evo i mog Gorana, zagrljaja i poljubaca. Sve zasluženo! Tata, sigurno misliš na mene, zvaću te ubrzo, uživaćeš i opet u mojim dogodovštinama!!

Završiću ovu priču rečima baš kao i prošle godine: Beograd je i opet pokazao veliko srce i snagu koju je prelivao preko svojih trkača. Zato, dobro ti zdravlje i napredak, Divni Grade, uvek podržavaj i voli svoju divnu decu, i spremno i s osmehom dočekuj nove naraštaje! Vidimo se i opet, naravno! Ojačani, jer – Maraton je Porodica!