Kakve su ovo trejl-zavrzlame, baš je zanimljivo, malo levo pa desno, pa … Samo da se negde u krivini ne okliznem, dosta je blatnjavo, neko neobično crno blato koje se lepi za obuću i otežava korak. Razmišljam tako, ali brzo, brzo razmišljam, baš kao što su i ove krivine kratke i brze i ne ostavljaju mesta za spor tok misli. Iza mene se povremeno neko nakašljava, muškarac, to je sigurno, mlađi, to sam zametila krajičkom oka dok sam pogledom tražila traku koja označava stazu. Nestrpljiv. I to sam shvatila, a kad je glasno opsovao jer je zapeo za koren koji je izdžikljao iz zemljane staze, ja se okrenuh da vidim da li je sve u redu, te ga i upitah. Kaže: „Sve je u redu, samo što je malo ’falilo da se prostrem preko ove staze! Ovde ne smeš ni za trenutak da se opustiš“. „Istina“, kažem, „Nema ovde opuštanja, a ako hoćeš da trčiš ispred mene, slobodno prođi, evo, sklanjam se“; te se ja povukoh u stranu, skoro pa u šipražje, da momak prođe. A on, dok me preticao, dobacuje: „Hajde da zajedno požurimo i stignemo grupu ispred nas“. Iz te rečenice shvatih da baš i nema iskustva u ovakvim aktivnostima, ali da je vreme i da nauči lekciju. Rekoh mu: „Oni su brži od nas, dugo sam već na ovom rastojanju iza njih, oni trče svoj ritam, ja svoj, i ako bih ubrzala samo bih nepotrebno izgubila energiju, a i dalje ne bih mogla da trčim njihovim ritmom. Moj ti je savet da se držiš svog ritma i ne dovodiš se u problem“. „Ma, dobro, ipak ću ja da probam da ih stignem, a mogla bi i ti“.

Tu sam odustala od priče, i po onoj „Ćuti i plivaj dalje“ ja nastavih, ali da trčim. Ne bih baš da preplivavam jezero, pa makar to bilo i prelepo Jarkovačko. A, upravo smo prelazili preko velike njive pune strnjike, sve ga okružujući. Stižem do drvenog mostića postavljenog preko jednog kanala, a u stvari je taj mostić više ličio na položene merdevine, i baš je bio atraktivan. Pridržavajući se za ogradu, oprezno sam prešla na drugu stranu. Nastavljam da trčim uskom zemljanom stazom, povremeno vidim jezero, pa ga opet zakloni trska, pa naiđem na usamljenog pecaroša, pa čujem lavež psa u daljini. Tu je, na južnim padanima Fruške gore, smešteno selo Jarkovci, a gotovo celom dužinom sela, nekih dva kilometra, proteže se i jezero.

 

Sad kreće blagi uspon, pa malo jači, štedim snagu, na usponima se lako „pregori“, a nepotrebno je, valja još trčati i trčati i … Tako nekako. Ispred mene su dva mladića, onaj koji me je pretekao i drugi, kojem se pridružio. Oni ne usporavaju na usponu, ali u momentu „izravnavanja“ ipak je vidljivo da su se preforsirali i sad ih stižem. Idemo prema još jednom usponu, prizor je skoro identičan, razgovaramo po malo, fini momci, ja sam malo gladna i žedna, ali oni rekoše da će uskoro brana a da je tu kontrolna tačka i okrepa. Već smo nekoliko kontrolnih tačaka prošli, ali okrepe nigde nije bilo. Naravno, u torbici oko pojasa imam i vodu i bonžitu i dekstrozu, ali moja procena je da će kontrolna tačka na brani biti baš u pravom trenutku. Stižemo, nadleće nas dron, veselo mašemo, prilazimo ekipi koja je spremna da nam ponudi vodu, koka-kolu, banane, osmeh i podršku, a ako treba i medicinsku pomoć. Hvala Bogu, svi smo dobro i ubrzo nastavljamo. I ide to nama, i baš je lepo, i kilometri se nižu, i kako se približavamo cilju tako susrećemo sve više izletnika koji su krenuli u kraću šetnju, a evo i mojih prijatelja biciklista, prate pogledom trkače i bodre ih! Divna atmosfera, mnogo sam srećna, nemam nikakvih problema dok trčim, evo, prošlo je 16 km, još samo pet, i to će biti, sve je super. Idemo sad kroz šumicu, nema mnogo blata, ono najgore je bilo oko jezera, a oranicu koja je bila prilično nezgodna za trčanje smo prošli još na početku.

I približavam se cilju, i super sam raspoložena, i pomislih kako je divan osećaj kad i opet ispratiš svoju želju, kad te misao, dobra energija i zdravlje dovedu i opet na Inđija trejl. Ovu zanimljivu i odlično osmišljenu sportsko-rekreativnu manifestaciju drugu godinu za redom organizuje Planinarsko društvo „Železničar“ iz Inđije, i njihov predsednik, Vladimir Banić, rekla bih – glavni pokretač.

I utrčah u cilj širom podignutih ruku, širokog osmeha, već mi je okačena i finišerska medalja oko vrata, a ja zahvalna svima za odličnu organizaciju i super-druženje na trasi, ali i posle trke. Stigoše i momci s kojima sam nadahnuto trčala veći deo staze, iskreno smo čestitali jedni drugima, popričali o nekim tehničkim detaljima trke, o iskustvu, o … Tema je uvek pregršt kod ljudi koji dele iste strasti i zdravo rezonuju. Hvala i ekipi trkača iz PSK „Balkan“, čiji sam član od ove godine, na bezrezervnoj podršci. I, za kraj – jagodica na torti – medalja za osvojeno drugo mesto! Hvala još jednom svima, i vidimo se na 3. Inđija trejlu! Živeli!