“Mreža je pala, nema signala, Zemlja je stala, nema signala. Imam situaciju, što traži hitnu akciju, …” Peva tako “Parni valjak”, a reči mi odzvanjaju i utapaju se u zvuk točkova koji prelaze poslednje kilometre makadamskog puta. Ponovo smo na Vinatovači, mestu odakle smo jutros krenuli u još jedno MTB-putešestvije. Sad ćemo da siđemo sa bicikala, stavimo ih na krov automobila, da se presvučemo, popakujemo, krenemo nazad prema Lisinama i dalje kući – kud koji, mili moji. Ima nas dvadesetak, iz: Inđije, Lazarevca i Beograda. U stvari, sada nas je dvoje manje nego jutros. Dozvoljeni minus, neko bi rekao, naravno, u šali. “Mreža je pala nema signala, ..”.. I opet ti stihovi… Eeeh…

Da se vratimo na početak, biće tako svima jasnije: jutros smo poranili, deo ekipe je spavao u Lisinama, a, pored Resave koja veselo žubori i poskakuje smo se i okupili. Veseli smo i mi, odlično raspoloženi, ostavljamo i poslednji trag civilizacije za sobom, ostajemo i bez signala. Što bi se reklo – van dometa. Od Lisina nastavljamo solidnim makadamskim putem, nekih 14 km, sve do Vinatovače, do samog srca Južnog Kučaja. Tu smo parkirali, pripremili bicikle i krenuli u vožnju. Naš cilj je Straža na 1256 mnv, drugi po visini vrh Kučaja, neznatno niži od najvišeg, Velike Treste. Inače, naziv planinskog venca Kučaj potiče od mnoštva kuča, odnosno vukova, a stari naziv je Golubinjačke ili Hajdučke planine.

U ovom delu Istočne Srbije nema signala za mobilnu telefoniju i na neki način smo potpuno odsečeni od sveta. Zato se valja držati zajedno, ne razdvajati se mnogo, sačekivati se na kritičnim šumskim raskrsnicama. Sve to znamo, iskusni smo planinski vukovi, ostavljamo razne znakove za sobom, a najviše strelice koje crtamo, odnosno štapom utiskujemo u zemljani put ili ih pravimo od popadalih grana. Dakle, nema brige, a desi se i da nema pameti – malo se previše opustimo, željni prirode, relaksacije, druženja, pa se desi i neki propust. I tako se i desilo.. Šta se desilo??

 

 

Jutro je hladnjikavo, ali temperatura raste i vrlo je prijatno. Vozimo makadamom, pa zemljanim šumskim puteljcima, pa preko proplanaka, kroz šumu. Konstantan je uspon, samo povremeno nešto zahtevniji. Zaustavljamo se na kratko pored ograde koja opasuje kuću, koju, pak, opasuje tri potoka. Zanimljivo i nesvakidašnje. Na imanju je gazda i zove nas da mu se pridružimo u nedeljnom ritualu – ispijanju kafice i po koje čašice rakijice. Imanje je u podnožju stene, a ima tu i krst prirodom uklesan, ali ja nisam uspela da ga uočim. Fotkali smo se pa nastavili put. Sve je lepo, sve zaslužuje da se zastane i uživa, ali vreme neumitno teče, a želja nam je da što više vremena provedemo na Straži, zanimljivom stenovitom vidikovcu koji se kao pravi stražar uspravlja iznad kotline i gleda na okolne vrhove.

Bila sam ovde pre 7 godina, ali u oktobru, kada je jesen planinu ogrnula raskošnim žuto-crvenkastim plaštom. Sećam se da je dan bio radostan, veličanstven, suncem okupan, i znala sam da ću i opet ovde doći. U međuvremenu je bilo mnogo lepih planina, vrhova, divnih drugara, ali ostala je želja za Stražom. Nismo bili nestrpljivi, već sačekali da se “kockice slože”, i evo nas – tu smo!

Uspon je dug, nekih dvadesetak kilometara, reljef specifičan, sa mnogo kamena, makadama. Kao odličnu orijentaciju koristimo trek „skinut“ sa sajta „Staze i bogaze“, i prepoznajemo detalje sa odličnog opisa. Miris četinara opija. Livade su prostrane i prepune božanstvenog cveća. Pčelice su užurbane, vredne. Mi vrtimo, nekad manje ili više pritisnemo pedalu. Odvajamo se od glavnog puta, približavamo se Straži, prepoznajem livadu koja je te jeseni je bila prekrivena visokom žutom travom, i gde smo tražili put da izađemo iz blata. Sada nema te visoke trave, a i suvo je, te smo napravili kratku pauzu. Vetar je do tada bio samo povremen, površan, ali sada se prilično razgoropadio, i poterao nas dalje. Kako li je tek na vrhu, ako je u podnožju tako vetrovito? 

Nagib se povećava, staza je uska, a iz zemlje izviruje kamenje. Povremeno neki od nas i guraju bicikl, ali sve je to deo ove igre. Stižemo do ograđenog dela livade i do kapije gde većina ostavlja bicikle, ali smo ipak nekoliko prevezli/preneli radi fotkanja na vrhu.

Gledamo se s prelepim stenovitim grebenom, prilazimo s poštovanjem. Svuda oko nas su zdrave gorostasne šume; uživamo u pogledu na kanjon Resave, dolinu Bobovačke reke, planinske vrhove Velikog krša i Stola, na Veliku Trestu. Mir, spokoj, a nema ni vetra. Sunce se neobično prelama, tišinu tek povremeno preseče zvuk aviona. Samo je nebo iznad nas…

Kako je lepo i kako privlače te dubine dok stojim na rubu i gledam u bezdan! Deluje sve tako meko, primamljivo, baršunasto. Zove. Trenutak je to koji se utapa u spokoj i večnost i ja mu se bez pogovora prepuštam. 

Polako se ekipa sprema za povratak. Dvojica tek stižu – na jednoj od raskrsnica nisu obratili pažnju na strelice, pa su imali nepotrebno penjanje, što im je malo produžilo i otežalo put. Evo ih sada, malo će da predahnu, pa i oni kreću nazad. Vraćamo se, maj je, dan još nije dovoljno dug da bi se previše opustili, a i temperatura vazduha pada. Radujem se što ćemo na završnom delu spusta u Vinatovaču proći pored vodopada Buk koji u proleće obiluje vodom, ali i inače je prilično atraktivan, širok, a stene mu obložene mahovinom koja mu daje posebnu čar.

 

U povratku nas čekaju neke začkoljice – skretanja koja u prvih mah i nisu baš uočljiva, povremeno jači usponi, šuma gusta, mračna. Evo nas kod vodopada, nije potpuno presušio, kapljice se raspršuju, poziramo, pršti na sve strane. Sedimo kratko pored puta, treba nam malo predaha i mirisa zelenila. Zatim idemo dalje, ali smo se malo zapetljali, krenuli levo uzbrdo, blatnjavo je, teško. Vraćaj se nazad, to Darko zove, ništa ne gledate, ne pratite znakove pored puta, lepo smo rekli kod stare jabuke je skretanje.. Vraćamo se, ostavljamo strelice na sve strane, okrećemo se, gledamo u stene sa kojih smo se spustili, prelepa je Straža, ponosna, dođe mi da se vratim, nismo se dovoljno družile, nismo se ispričale. Ostavile smo mnogo toga i za neki sledeći put.

Dolazimo do imanja gde gazda napasa stoku, pušta nas da prođemo, zahvaljujemo, ali ubrzo i zastajemo: kakav prizor, kakva igra svetlosti, sunce se poigrava sa drvećem, i opet ta brda baršunom optočena.. Prelepo… Sledi makadamski spust, dan se bliži kraju, evo nas ponovo u Vinatovači. A, gde su drugari, da li su svi stigli? Nisu?! Nema signala, ne možemo da se čujemo, ali znamo da deo ekipe ima problem sa gumom koja se stalno buši, koja se teško naduvava, koja, … Pa nisu odmah primetili strelice, pa… Ma, ok, snašli su se momci, prekaljeni su to planinski vukovi! Istina, nema tu mreže, nema signala… Ipak, Zemlja nije stala, i dalje se okreće i mi nastavljamo naše druženje. I opet smo proveli divan dan u planini, uživali sa sebi sličnima, i – idamo dalje! Pozdrav, drugari, vidimo se i opet!