Krov se nakrivio, jedna strana klizi, kao da je i dalje pod teretom teškog snega koji ga vuče u bezdan. Crepljike se odvajaju poput kapljica sa ledenica koje se tope pod prvim prolećnim suncem. Ispred kuće je ”veranda” napravljena od naslaganog kamena, i stari šporet sa sulundarom bez dima. Njih troje sede na tronošcima, simbolu ognjišta i topline porodice. Mi pozdravljamo, prolazimo. Ispred svih je naš vodič, Aleksandar Cvetković, koji prvi zalazi u čudnovat vremenski procep. Nit’ smo tamo, nit’ smo ‘vamo… Trenutak je krajnje neobičan, opipljiv; u kom’ li smo to vremenu? Ili je vreme nestalo, a javlja se energija koja nas prenosi u drugi prostor i vreme? Magija traje još koji trenutak, a zatim se ponovo čuju glasovi planinara, i razbija se čarolija.
Subota je, 10. april 2021. godine. Rano jutros krenuli smo iz Beograda na još jednu planinarsku akciju u organizaciji PD “Orfej”. Naš cilj je zapadna Srbija i planinska oblast iznad Drine – Gvozdačke stene. Ova je planina ime dobila po selu Gvozdac, smeštenom na pola puta između Bajine Bašte i Ljubovije. Inače, celo ovo područje je veoma atraktivno, ispresecano brojnim visoravnima, šumama, pašnjacima i vrtačama, potocima i vrelima. Bila sam ovde već ranije, i to dva puta: jednog ranojesenjeg dana, kada je nakon jake, dugotrajne kiše, šuma isparavala i obavila nas neprobojnom testastom maglom koja nas je požurivala prema podnožju. Kao da nas planina tog dana nije htela. Drugi put je to bilo jedne snežne zime; tada je našim danom dominirala beskrajna belina i hladnoća. Sada je situacija značajno drugačija: okasnelo proleće pokušava da nadoknadi izgubljene dane, sunce kao da se izvinjava što ga odavno nije bilo, pa, ko veli, hajd’ da probam da ugrejem i razveselim ove dobre ljude!
Već po izlasku iz autobusa, nakon početnih stotinjak metara blagog uspona, počinjemo da se oslobađamo viška garderobe. Sve je toplije, odlično smo raspoloženi, brzo se krećemo, idemo kolskim putem, pa preko livade, nastavljamo, zalazimo u šumicu, pa prema Crvenoj steni, vrhu na 1196 mnv. Uspon je malo ekstremniji, otežava ga klizav sneg, ali nema žurbe, vodiči su smireni, odaju sigurnost. Na vrhu smo nagrađeni suncem i pogledom na Taru, Drinu i planine Istočne Bosne. Okupirali smo nazubljene kamene formacije sa kojih se pogled gubi u bezdanu, zadržali se 20ak minuta, pa nastavili prema Svilenoj steni, najvišem vrhu Gvozdačkih stena, na 1231 mnv. Još jedan predivan vidikovac i pogled na Drinu koja meandrira, a iza nje se nadvija raskoš planinskih vrhova. Danas je dan na uživanje.
Ta ista misao javila mi se nešto kasnije, kada smo prolazili kroz zaseok s početka ove priče. Ovde je vreme stalo, na najlepši mogući način. Bila je tu i kuća u kojoj vremešna starica već dugo živi sama. Ne potpuno sama, jer tu su psi – verni čuvari, a povremeno joj u posetu dođu unuci. Baka je krepka, dobrog zdravlja, željna je društva, smeha, razgovora, te nam priča detalje iz svog života. Ponosna je i srećna.
I, skoro sam zaboravila da nas čeka još jedna krasota: Gvozdačka vrela! Bučna, žustra, penušava, čarobna; prave zamamne zvuke, koji gode svim čulima. Vrela izviru iz krečnjačkih pećina podno Gvozdačkih stena, na 800 m nadmorske visine, poskakuju preko kamenja, prave udubljenja, obrušavaju se, pronalaze put među bujnim raslinjem; teku tako i prave slivove dobrih dvestotinjak metara, i grade Gvozdačku reku, koja dalje snažno grabi prema Drini.
Spustićemo se mi i do Drine, ali prvo pauza u selu Gvozdac, u lepo uređenom dvorištu, gde smo od vrednih domaćica bili posluženi kafom i vodom sa izvora. Izvor je ispod kuće, polako teče, ne da nam da žurimo. I nismo. Ovakav dan se ne ponavlja. Dan za nezaborav.