Ajd’ što se emocije upletu u reči, ali i ovi biciklisti – u sve se mešaju! Evo ih sad i u svečanom defileu centralnom gradskom ulicom u sklopu međunarodne manifestacije „Sajam šljiva“ u Osečini: u prvom redu su bubnjar Dragoljub Đuričić i njegovi muzičari, iza njih raspoložena kostimirana mladost, a na kraju svega povorka zelenih na dva točka. Ti „zeleni“ su biciklisti – članovi Mtb kluba „Čiker“ iz Kraljeva i Udruženja „Putevi sokola“ iz Osečine. Svi zajedno pravimo jednu vrckavu i iskričavu veselu družinu i sjajnu uvertiru za sutrašnju mtb turu-avanturu, nazvanu „Kroz šljivike i livade“.

I, taman ogladneli i u iščekivanju gledamo u naše domaćine „Sokolove“, kad’li dunu snažan vetar, zagrmi i poče da seva, te se prava letnja kiša spusti nad pitomom varošicom ovog dela Zapadne Srbije. Nekada je u ovim krajevima bila granica između Istočnog i Zapadnog rimskog carstva; prethodio mu je period blagostanja, kada su Rimljani gradili puteve i mostove i otvarali rudnike sa pećima za topljenje rude. Dolazi potom, pa prolazi, vreme ratova, a sada Osečina želi da se uključi u moderne tokove života. Zato i nije slučajnost da smo i mi biciklisti ovde i spremamo se da i opet, na poziv i u organizaciji „Puteva sokolova“, jezdimo vencem planine Vlašić koja gradić natkriljuje.

Nedeljno jutro, 26. avgust 2018., toplo, oblačno, lepo i svečano. Odlična se energija koncentriše pored bazena u sklopu sportskog centra, te nakon kraćih priprema i bez skakanja u plavetnilo koje nas je mamilo, krenusmo u vožnju. Konstantan je uspon, put širok makadamski, nadmorska visina i ne mnogo velika, oko 400 metara, ali dovoljno da pruži odličan pogled na okolna brda, šume i pašnjake. Ipak, zbog sumaglice i oblačnosti koja nas je pratila dobar deo dana, u daljini smo videli samo nesigurne obrise Sokolskih planina i Medvednika. Ništa to nama nije smetalo; smejali smo se dok smo se prisećali naših ovogodišnjih vožnji na Čiker mtb-maratonu, gde nam je kiša bila neizostavni začin tokom nekoliko dana. Hvala Bogu pa imamo divne uspomene koje prikupljamo i od njih pravimo svoje živote! I, kad te naše akcije pretočim u priče i malo se „izmaknem“ – ja vidim sebe i svoj život „kao na dlanu“. Kakva li će biti Knjiga Mog Života, kojom će bojom biti ogrnuta, kakvi će se mirisi iz njenih stranica suptilno nazirati i kakve li će misli njene korice čuvati… Sačuvajte i vi svoje Stranice Života od zaborava, pišite svoje doživljaje, opisujte ljude s kojima se družite, gradove i sela koje upoznajete. „Reči lete – zapisano ostaje“ – ostavite svoj lični pečat i trag, vaša će vam deca i unuci biti na tome zahvalni. Ja od moje nane čuvam mio glas, drhtave, umorne, ali nežne ruke pune ljubavi, reklju kojom je bila oko struka opasana i o koju sam brisala bodljikavi tek ubran krastavac, a nekad i suze. „Pomeri se malo, hoću da legnem pored tebe“. „Šta ćeš da ležiš pored stare babe, idi u drugu sobu, drugi krevet!“ „Neeee…. hoću s tobom, hoću da mi miris ovog kreveta i tvoj zauvek ostanu. To će biti knjiga moga detinjstva“…

Sećanja na detinjstvo treba da su lepa, prijatna, ispunjena dragocenošću tih nestašnih godina. I mladost treba da je lepa, i spokojna. Tako je sigurno razmišljao i vojni pilot bivše nam zemlje Jugoslavije, komandant 204. lovačko-avijacijskog puka pukovnik Milenko Pavlović, kada je žrtvovao svoj život ne dozvolivši da u besmislenu bitku s NATO avionima 4. maja 1999. godine ode mlad čovek, tek stasao život. Pognutih glava slušali smo Nenada Simića, mladića koji je scenskim nastupom u nekoliko minuta prikazao život, poslednje trenutke i razmišljanja, i tragičnu Milenkovu smrt.

Napuštamo spomen-dom u Gornjem Crniljevu, „ne opraštamo“ crvenim sočnim jabukama i vinogradarskim breskvama pored puta. Ovaj kraj je upravo i poznat po obilju voćki, jedino što smo za šljive malo zakasnili; verovatno su završile u kazanu pored kojeg smo se nešto kasnije i fotografisali. Vožnju završavamo spektakularnim spustom dolinom Sirdijaške reke i prvim kapljicama kiše. Pakujemo se za povratak kući, fotografišemo za još po koju uspomenu, s nama je i predsednik Turističke organizacije Podgorina: prepoznao je da je ovo naše bicikliranje “više od igre” i da pravimo novu turističku kartu naše lepe zemlje. Ulazim u auto, uranjam u blago spušteno sedište i ponovo mi pred očima šljivici i livade… I, razmišljam, koji li ću naslov dati ovoj stranici svoje Knjige Života…