Ako si na Frušku došla na relaks-vožnju, onda ti je stvarno Fajzer pošteno udario u glavu! Tako ja razgovaram sa sobom, u sred šume, u sred Fruške gore. Stojim na uskom puteljku, levom rukom se pridržavam za bodljikavu granu izdžikljalu iz tvrde suve zemlje, koja se savija pod pritiskom mog tela, a desnom jedva zadržavam bicikl da se ne surva niz padinu. A, možda bih i ja otklizala zajedno s njim, nije nemoguće, jer – zemlja mi se pod nogama osipa, a kamenčići kotrljaju ispod točkova. “Možeš li? Da ti pomognem? Daj bicikl!” Pogled prema gore, borim se da se održim i krajnjim naporom izguravam bicikl prema Peđi. Moj bicikl je u sigurnim rukama, a sad da se pobrinem i za sebe. Uuuuhhh, evo, još malo, još samo jedan korak, stajem na neobičan plato, i … Heejjj!!! Pa, ovo je fantastično!! Ovde se šuma razgrnula, ispred mene se uzdiže krečnjačka stena, a u steni uklesana isposnica; ulaz je blago bočno, a vidim i usko prozorce kroz koje, pretpostavljam, jedva da i prolazi svetlost dana!

Dakle, u sred guste, teško prohodne šume, mračne i tajnovite, gde smo se, malo je falilo, penjali poput veverica, u sred te šume gde sunce zemlju skoro ne dodiruje – isposnica! Jedina isposnica u Vojvodini, u blizini rakovačkog manastira, isposnica Isaije Parivodskog, zaštićen spomenik kulture, izvanredne kulturne i duhovne vrednosti! Oduševljena sam!! O ovome sam čula i čitala, odavno želela da dođem i vidim gde se nalazi, ali put me nikada nije ovuda vodio. Danas smo tražili nešto drugo, ali očigledno da nam to nije suđeno, već upravo ovaj trenutak i ovaj prizor. Srećom, u isposnici sada nema podviznika, i nismo poremetili ničiju potrebu za usamljenošću, za dugotrajnim postom i molitvama.

Peđa je požurio da stigne drugare koji su otpedalali bez zadržavanja, a ja sam još malo zastala, da bolje pogledam stenu sa čijeg se vrha vide severni obronci Fruške gore i Dunav, ali i da zavirim u isposnicu. Isposnicu su u XVIII veku sagradili monasi iz obližnjeg Rakovačkog manastira. Na spoljnom zidu vidljivi su brojni uklesani natpisi koji govore o posetama crkvenih velikodostojnika i boravku jeromonaha-isposnika. Jeromonah Isaije Parivodski je najranije zabeleženi podviznik usamljeničkog života u isposnici; povučen od bratije i sveta, ovde je proveo poslednje godine života. Prilično nepristupačan teren kroz šumu učinio je da se isposnica očuva u skoro izvornom stanju.

Sad mi više nije žao što smo promašili skretanje za pećinu Beli Majdan, nekada kamenolom, nastao iskopavanjem kaolinskog granita, najverovatnije za potrebe manastira Rakovac, ali i za pravljenje temelja kuća i nadgrobnih spomenika. Pećina je veoma atraktivna, bila sam u njoj barem dva-tri puta, ali rado bih i ponovo došla, tako da – eto ekipe opet u ovom kraju!

Šta smo još danas radili, gde smo sve bili? Krenuli smo mtb-biciklima iz Vrdnika nešto pre 10 izjutra, pa pravac Ledinačko jezero. Toliko puta sam jezero gledala na fotografijama, da sam jedva čekala da ga vidim svojim očima. Vozili smo uzbrdo, bogami, bilo je to mestimično i jako uzbrdo, kroz šumu, šumicu, preko livade, kroz vrdnička i ledinačka vikend-naselja. Preskočili smo i jednu kapiju, tačnije rečeno zaobišli je, a s druge strane je pisalo: Zabranjen ulaz. Ma, sad je kasno, kad već nismo videli ranije, gde sad da se vraćamo, a, ako ćemo pravo, mi smo izlazili. Još malo se osvrnuli, pogledali u pravcu sunca, svi lepo vidimo, pa čak i ja, da iza nas laganim korakom, u stilu „stići ću ja vas, ne brinite“, ide čovek s mačetom u ruci! Od sjajne površine mačete odbija se sunce, prosto zaslepljuje. Neverovatno! Nego, da mi požurimo…

Opet zašli u šumu, ali ovaj put je to bila šuma jorgovana, sa karakterističnim žilavim granama i sitnim zglobićima koji su nam ranjavali ruke i noge. Tu sam napravila i početničku grešku, nisam obukla majicu s dugim rukavima, te su mi ruke bile pošteno “išibane” granjem. Vidim na nekim mojim drugarima i fine tragove krvi, oni su izgleda još gore prošli. Ovde treba mačeta da bi se probio, i očigledno da retko kad i retko ko ovuda ide. Sad je i jasnije zašto je onaj čovek šetao unaokolo sa mačetom; baš bi nam sada dobro došla. Svojevremeno sam upoznala planinara kojeg su zvali Rade Mačeta. Pogodite zašto.

Ipak, pogled na jezero je doneo takvo oduševljenje, da je odmah sve neprijatno što je prethodilo prosto – zaboravljeno! Inače, Ledinačko jezero se nalazi u blizini naselja Stari Ledinci kod Novog Sada, a nastalo je tokom NATO bombardovanja 1999. godine, kada su oštećene pumpe napuštenog kamenoloma Srebro prestale da pumpaju vodu. Kamenolom, iz kojeg se ranije eksploatisao trahit, kamen vulkanskog porekla, počeo je da se puni podzemnim i vodama iz rečica Lukin Svetac i Srebrni potok, i tako je, na nadmorskoj visini od oko 300 metara, nastalo ovo prelepo jezero, sa svih strana okruženo strmim liticama.

Mi smo jezero gledali odozgo, sa neobezbeđenog vidikovca, a videli smo i deo koji služi kao plaža. Godine 2006. odronilo se kamenje sa litica, koje je povredilo nekoliko kupača, pa je pristup jezeru bio zabranjen, a kasnije je naloženo i da se jezero isuši, zbog potencijalne opasnosti od izlivanja. Koja je sudbina Ledinačkog – Srebro jezera, ne znam, jer su oprečna pisanja, ali najlepše zvuči ideja da se ovde napravi park prirode, sa izletištem, plažom i raznim sportskim terenima i stazama za biciklizam.

Bio je to naš MTB-fruškogorski dan, naša MTB bitka. Kao i uvek – sastojao se od vožnje, druženja, ali i upoznavanja sa istorijskim i kulturološkim znamenitostima kraja u kojem smo bili. Ugođaj kompletan, srce i duša puni. Sada noge od manastira Rakovac dugim usponom pedalaju do Zmajevca i još jednog prelepog vidikovca. Na povratku u Vrdnik propustili smo odlazak do vrdničke kule – to ostavljamo za neki sledeći put. Dotle, svako dobro, drugari!