Jutros se žalim mom mlađem sinu i pokazujem mu modricu na potkolenici koju sam “zaradila” u autobusu, vraćajući se sa Sajma turizma, a on mi kaže: “Treba da ideš na depilaciju!” Eh, kakve su ove današnje generacije, ko li ga je tako učio – da žena treba da se neguje, vodi računa o sebi, svojim osnovnim potrebama kao što su: prva jutarnja nes, buket ruža jednom nedeljno, kolači sa mnogo fila koji se fino razmazuje i posle lepo… mmmm…. ljubi, i redovna depilacija, naravno! E, onda dolaze i sve ostale ljubavi i zadovoljstva: biciklizam, planinarenje, i svet nekih pomalo neobičnih ljudi. Moj Svet.

I, tako, spustih ja nogavicu, dadoh lepo Matiji do znanja da je pravi Matija-Napast, i potražih utehu u Mom Svetu. Hoće li neko da vidi moju modricu? A, zna li Taj i da treba da ljubi pa da prođe?

E, sad, gde sam bila – šta sam radila? Ova me zima tako nešto “smlatila”, nekako se odužila, baš mi i dosadila, te sam s radošću dočekala poziv mojih prijatelja biciklista i ciklopromotera da im se pridružim u njihovim aktivnostima na ovogodišnjem Sajmu turizma u Beogradu. U petak, 23. februara 2018., Čiker mtb klub iz Kraljeva je predstavio svoju manifestaciju Čiker mtb maraton Srbija-Crna Gora, koja će se održati sedmu godinu za redom. To će biti moja šesta uzastopna godina kako vozim ovaj zahtevan ali nadasve zanimljiv i sadržajan maraton. Uostalom, već sam mnoge priče ispičala o tim našim zajedničkim danima i znam da me mnogi i prepoznaju po njima. Možda ipak da dodam da se vozi 8 dana, da ovogodišnji maraton startuje u Kraljevu 24. juna i završava se u Ulcinju 1. jula. Nije lako, ali i ne može svako da bude maratonac. To ne govorim slučajno i bezveze, i najviše to govorim sebi, jer bez dobre pripreme, fizičke i mentalne kondicije, bolje ostati “kući u lavoru”. Inače, organizacija maratona je sve bolja, maratonaca je sve više, trase kojima se krećemo su prelepe, ljudi s kojima se srećemo druželjubivi… Pa, jeste li se odlučili?

Subota, 24. februar, hladno, mračno, oblačno, snegovito. Evo me na Sajmu, u hali 4, i tražim “zapadnjake” – štandove turističkih organizacija Ljubovije, Podgorine (Osečina) i Loznice. Ne može biti veći zapad. Prolazim pored brojnih drugih raskošnih štandova, mnogo je naroda, sve vrvi od zadovoljnih lica. Baš je zanimljivo i burno, ali se i ne osvrćem mnogo, jer moj cilj je jedan, a u stvari su to dva, odnosno tri… Sad sam ovo malo nešto smutila, ali nije namerno: na prvom mestu idem na promociju Ljubovijske biciklijade, i zato ću sad i da se zaustavim na štandu TO Ljubovija. Štand je odlično osmišljen i ukrašen, hostese simpatične, lepe, uslužne, ali ono što je meni najvažnije – tu su moji prijatelji, promoteri Biciklijade: Miki, kao jedan od idejnih tvoraca i pokretača ove manfestacije, i Dragan zvani Brka, vrstan planinar, visokogorac, nadasve sjajan čovek, zaljubljenik u svoju Ljuboviju i azbukovačke šume i planine. Cilj je jedan, zajednički, a ideja je mnogo. Cikloturizam, koji je u ekspanziji svuda u svetu, polako zauzima svoje pozicije i u ovoj našoj lepoj Srbiji. Već desetak godina udruženim snagama pozivamo bicikliste da dođu u Azbukovicu i upoznaju se s njenim blagodetima. Iz godine u godinu nam to sve više uspeva, pa se i Turistička organizacija aktivno uključila i prvi put ove godine pozvala predstavnike Biciklijade da promovišu ovu zdravu i korisnu manifestaciju na Sajmu turizma. S obzirom da sam uz Mikija i Ljubovijsku biciklijadu od njenih početaka, i da sam jedan od začetnika onog dela Biciklijade koji se odnosi na brdsko-planinski biciklizam, ova me je vest veoma obradovala. Zato me i evo danas ovde i s ovim ljudima. Ubrzo nam se pridružilo još nekoliko naših prijatelja biciklista, a i ostalih koje je privuklo naše odlično raspoloženje. Neki od njih su dobro upoznati sa onim što nam azbukovački kraj nudi, ali većina nije nikad tamo bila. Ono što je zajedničko svima jeste da su zahvaljujući pričama koje smo mi biciklisti zajedno pravili, a kasnije ih ja i zabeležila, mnogo toga lepog saznali o Azbukovici i izrazili želju da nam se pridruže svakog drugog vikenda septembra.

Prezentacija je protekla u odličnoj atmosferi; mnogo je lepog rečeno i o lepotici Drini i planinama koje se nadvijaju nad Ljubovijom. Ipak, nećemo sad sve tajne da odamo, već idemo do štanda TO Podgorine, kod naših prijatelja Sokolova. Nisu oni baš pravi sokolovi, ali jesu sjajni ljudi i sportisti viteškog obraza. Nenad i Mirko su, pre svega, poštovaoci fenomenalne prirode iz koje potiču, kraja posebno poznatog po odličnim sortama šljiva od kojih se pravi… Pravi se rakija! A, oni za ovu priliku napraviše Biciklicu! I, kunu se ljudi, da Biciklica: čisti krv, bistri um i snaži karakter! Moram ja to da probam! Istina, nisam neki obožavatelj rakije, ali ovo je specijalna prilika, pa i specijalna rakija, a nisam ni ja obična… Nazdravilo se jednom, drugi put, ali nije nas to omelo da malo popričamo o planovima Puteva Sokola i njihovim mtb manifestacijama u ovoj godini. Sve u svemu, Nenad i Mirko nam za maj i avgust pripremaju “mtb vršljanja” po Sokolskim planinama, a prijave su mnogi popunili i svečano, uz Biciklicu, naravno, potpisali već ovde na Sajmu.

Kod trećeg nazdravljanja malo sam se “izvukla” i otišla do štanda TO Loznice. Mnogo me toga interesovalo, između ostalog i zato što mi je majka iz tog, kako ga još zovu, “Vukovog kraja”, ali još nešto sam htela da vidim, a odnosi se, naravno, na planine i na biciklizam. Kad kažeš Loznica, onda kažeš i: BicikLO, a to su moji prijatelji Zoran i Miloš. Njih dvojica godinama rade na promociji planinskog biciklizma i planinarenja, obeležavaju staze, svakog septembra na Gučevu, planini iznad Loznice, organizuju perfektnu mtb manifestaciju “MTBitka iznad oblaka”, kao i druga brojna “porodična okupljanja” i pozivaju sve koji vole prirodu i zdrave stilove živote da im se pridruže. Zašto “porodična”? Zato što svi mi koji se na ovakav način družimo u prirodi, u šumi, na planini, pored potoka i jezera, svi smo mi deo jedne velike i neobične porodice. Kažem vam ja: Moj Svet.

Iz tog me Sveta trgnuo bolan udarac u nogu, u gradskom prevozu pri povratku kući, i bi mi malo krivo. Sve ogrebotine, modrice, posekotine, sve “zarađeno” na planini, na biciklu, lako praštam i sve brzo zaboravljam. Ali, ovo… Uh.. Moraću i to. A sad, odoh na depilaciju.