“Skockali” smo ovaj vikend baš kako treba! Naš vodič Vlada Radivojević najpre nas je sve složno „preveo“ preko granice i uveo u Republiku Srpsku; zatim smo u ranim jutarnjim časovima stigli u Šipovo, pa još dalje, do planinskog sela Šemenovci, odakle nas je “popeo” na vrhove Mali i Veliki Vitorog. Po silasku s Vitoroga posetili smo Janjske otoke, zanoćili u selu Dragnić Podovi podno Lunje Glave, a naredni dan započeli na vrelima reke Plive.

Sada napuštamo vrela Plive i hladovinu okolnih šuma, te se, samo na kratko, izlažemo julskoj vrućini. U našem kombiju klima odlično radi, ali pravo nas je osveženje sačekalo u izletištu i eko-zoni Zelenkovac, u selu Podrašnica kod Mrkonjić Grada. Sa parkinga krećemo prema savršenoj zelenoj oazi okruženoj četinarima; centralnu poziciju zauzima preuređena vodenica, sada kafeterija, atelje i galerija slikara Borislava Jankovića: “Zašto nije otišao Boro”. Otkud ovakav naziv? Paaa, Boro kaže kako su svojevremeno mnogi odlazili u inostranstvo “trbuhom za kruhom”, te je i on krenuo u Minhen, s idejom da napravi izložbu. Kad, tamo.. Tamo ga propitivali: koji si, odakle si, ko te šalje, imaš li preporuke? I tako se Boro vratio u rodni kraj i od starog mlina svog oca napravio svojevrstan eko-raj. Sada smo u tom raju i mi, i probaću da dočaram barem delić te lepote i uskomešane atmosfere: najjači dojam dolazi od te centralne zgrade, od koje kao da sve kreće i prema njoj se vraća, kao zrake sunca koje se pružaju do u nedogled. Ovde se one vešto probijaju kroz guste krošnje borova i prave neverovatnu igru svetlosti i zatamnjenih senki.

Prateći sunčeve putokaze obilazimo ceo prostor Zelenkovca, prelazimo preko potočića, osluškujemo pev ptica, uranjamo u egzotičnu čistinu krajolika. Prolazimo pored niza brvnara, ne može čovek da im odoli, ljupke su, samo što ne progovore: prozori, vrata, krovovi – sve “viče”, poziva na relaks i spokoj. Jedan poziv stigao je od gosta živopisne kućice, kojem se dopala naša mala složna družina; izneo je na sto flašu domaće rakije i male čaše, “rakijane čašice”, kako bi to rekli u selu moje mame. Što da ne, odazvali smo se pozivu, pa – živeli!

Ovde dolaze oni koji znaju da cene raskoš prirode i koji uživaju u njenoj magiji; na ovom, od spoljašnjeg sveta vešto skrivenom prostoru, organizuju se razne manifestacije, kulturne, zabavne i sportske, ljudi se takmiče u tradicionalnim veštinama, poput „kamena s ramena“, prelaska preko brvna, uživaju, roštiljaju, a Boro će uvek reći da je „Zelenkovac fabrika kiseonika“, da se „zdravo jede i spava, druži i vodi ljubav“. I, još ponosno kaže: „Ideja je uspjela“!

Napuštamo Zelenkovac, izlazimo iz šumice, suočavamo se s neprijatnom vrelinom, ali… Ali, idemo na kupanjac!! Još jedna odlična destinacija – jezero Balkana – čuveno izletište i kupalište u blizini Mrkonjić Grada! Idemooo, ali obavezno da ponesemo i veeeliku lubenicu, koju ćemo u jezeru ohladiti i fino se zasladiti!

I, evo nas na prostranom parkingu uz kompleks restorana i kuća pored jezera. Mnogo je naroda, nije ni čudo, nedelja je, i nismo jedini koji želimo da se osvežimo u prijatno hladnoj Balkani. Za postojanje ovog jezera zanimljivog imena, priznajem, do ovog putovanja nikad nisam čula, a nisu ni mnogi moji prijatelji. „Sigurna si da se zove – Balkana? I, nema baš nikakve veze sa imenom Balkan?“ Pa da, jesam, sigurna sam, a evo i šta legenda kaže o poreklu imena: na ovom prostoru bila su dva snažna i duboka izvora – bunara, puna ribe. Na turskom se riba kaže „baluk“, pa su izvori nazvani „Baluk-hana“ (stanište riba). Vremenom, ime je promenjeno u „Balukana“, i na kraju – samo Balkana. Pa, i da se zna, jezero se nalazi podno planine Lisina, na nekih 700 m nadmorske visine; sastoji se od dva (veštačka) jezera – Velikog i Malog, a nastalo je 1959. godine regulacijom više izvora i izgradnjom brane. Veliko jezero se napaja iz planinskih potoka i bogato je raznim vrstama ribe; Malo jezero nema pritoke, već vodu dobija iz Velikog, i uređeno je za kupanje. Između dva jezera je brana koja služi kao pešačka staza. Posebna atrakcija su prelepe šume četinara i hrasta koje rastu po obodima jezera, a deli ih šumska staza.

Nakon kratkog predaha u hladovini i šetnje šumom, nakon plivanja u čistom jezeru smaragdno-zelenog odsjaja, novih poznanstava, ručka u obližnjem restoranu, stigosmo i do – lubenice! Odlična je bila, usne su nam bile slatke, slivala se crvenkasta tečnost niz ruke, zavlačila među prste. Smejali smo se srećni i zadovoljni, zahvalni za svu lepotu življenja i još jedan super-vikend. I, Boro je u pravu: Ideja je uspela!