Hajde, još malo, još jedan korak pa si na vrhu, daj ruke!… Uh, stani malo, pomislih, daj ruku, jednu, podigni nogu jednu, oslonac na drugu, ne, da li je tako dobro, učili su me uvek tri tačke oslonca, ali sad su moj oslonac ruke mojih prijatelja koje me podižu u vis… I – hoop, ja se u sledećem trenutku nađoh na najvišem vrhu Tulovih greda, na 1120 m nadmorske visine i s pogledom baš na more!!

Stojim, gledam, pa sednem, pa ne mogu da verujem gde sam ja to; do juče sam gledala fotografije i video snimke onih koji su već ovde bili, i maštala baš o ovom trenutku! Evo ga sada, i šta sada, brzo će proći, da li ću zapamtiti pogled koji se sa ovih stena pruža, ljude s kojima sam do ovde stigla i koji su mi bili podrška?! Svi su oko mene radosni, ali i opušteni, sigurni u sebe i ekipu s kojom su. Ja sam u završni uspon na Tulove grede krenula malo nesigurno, iz jednog jedinog razloga: na Velebitu sam prvi put, i to s ljudima s kojima se nisam poznavala i koje tek treba da upoznam, baš kao i oni mene. U Hrvatsku sam iz Srbije došla na poziv mog prijatelja Željka Klepića, idejnog tvorca projekta Srce Velebita. Željko mi je više puta rekao da je moje “samo da dođem i uživam”, i ja sam došla, ali da li će me ostatak ekipe prihvatiti i da li ću se ja snaći u potpuno novom društvu… Malo me to tištilo, ovo je prvi put da sam “izmeštena” iz outdoor i MTB ekipe s kojom inače planinarim i bicikliram i razmišljala sam kako će to izgledati u novom okruženju. Ipak, Željko je i na to mislio… Nije ni čudo, ipak je on Moj Dobri Duh! Sećate se – On je taj koji je predvidio da ću svoje vikend-kuvanje i pospremanje zameniti putovanjima i pisanjem bloga, i “terao” me sve dok ZvoNcara nije ugledala svetlost dana!

I dok gledam kako podno gordih stena vijuga Majstorska cesta, a u daljini se bljeska morska površina, posmatram put kojim smo došli, ali i razmišljam o događajima koji su ovoj akciji prethodili. Bio je to savršen niz koji me savršeno doveo baš ovde! Ničim ga nisam zaustavljala, već ga usmeravala i davala mu snagu i moć. Shvatila sam da je i to deo mog Puta i da prosto treba da sam tu. I decu kad izrodiš i kada ona porastu ti i dalje treba da si im vetar u leđa i da si tu. I, kažem tako, neka se kamen i dalje kotrlja, jer se tada na njega neće nahvatati mahovina.

Željka sam upoznala pre 2.5 godine i već je onda u sebi nosio ideju o MTB biciklijadi u Svetom Roku. Toliko je o tome srčano pričao da je vrlo brzo sve to pretvorio u stvarnost, a sama manifestacija nazvana je: Srce Velebita – Sveti Rok mtb tour! I, nemam ja šta tu mnogo da fantaziram, već da se upoznam malo s geografijom ovog dela Hrvatske i da konačno krenem na put.

Sveti Rok je najveće naselje u opštini Lovinac, u južnom delu Like; nalazi se na severnoj strani Južnog Velebita, ispod Vaganskog vrha (1757 mnv) i 6 metara nižeg Svetog brda, izvanredno markantnog velebitskog vrha. Inače, Velebit, ili Velebić, kako se ranije zvao, nije mnogo visok planinski masiv, ali u Hrvatskoj je najduži – 145 km! Recimo još da se Južni Velebit završava na prevoju Mali Alan, ali ipak su ovo “samo” toponimi i pravo značenje dobiće kad sve to obiđem svojim nogama i točkovima!

Put iz Beograda bio je opterećen samo lošom prognozom i potrebom da se ponese obuća i garderoba za hladnije i kišne dane, a pogotovo večeri. Nešto i nisam verovala u tu prognozu, pa i kad mi se prijateljica Mirjana poverila da joj suprug predviđa “potop” na Velebitu i ni malo uživanja u vožnjama, a ona se spremala za dva dana biciklijade, ja sam samo sigurno odmahnula rukom i rekla da će biti toplo i sunčano i da neizostavno treba poneti sunčane naočare i kremu za telo sa visokim zaštitnim faktorom. Osetila sam da je Mirjani prijala moja sigurnost, pa je od tog trenutka nastupila moja potpuna bezbrižnost. Nisam htela da dam šansu ničemu da mi pokvari putovanje kojem sam se toliko radovala. Još smo se nas dve i malo našalile na temu Mladenovih predviđanja “potopa” i pitale se da li se on to plaši za svoju suprugu, da će je “voda odneti”, ili se plaši za sebe – ko će ga maziti i praviti mu omiljene baklave?! Da dodam, ako još neko ne zna – Mirjana je poznata kao strastveni poslastičar! “Skinuću” ja tebe sa tih baklava, doći ćeš ti meni na najjače velebitske MTB rute!”.. Bila je to Željkova “pretnja”, u stvari prava prijateljska podrška i pokušaj “odvlačenja” od slatkih zamki u koje “upadamo” gde god se okrenemo. Volimo slatko, obožavamo baklave, ali prvo da zaslužimo. Celog života me prati to “prvo da zaslužim”, nekako mi sve posle bude i lepše i slađe, a moje zadovoljstvo nemerljivo. I zato uglavnom i biram ono “teže” (šta je kome teže?), jer me samodopadljivost koja posle toga nastupi održava u fenomenalnoj ravnoteži i čini me upravo onom koja ja i jesam. Budi ono što jesi – ima li išta lepše?

Po dolasku u Zagreb dobila sam instrukcije za dalji put do Sv Roka. Izgledalo je to kao u dobro izrežiranom akcionom filmu: ispred kafića “Delirijum” čekaju me Damir, Srećko, Marin, dva kombija i jedan bicikl. Željkovi opisi su bili tako verodostojni, da sam još iz taksija videla markantne figure u majicama s natpisom Srce Velebita i nakon kratkog upoznavanja usledilo je ukrcavanje i polazak na put. Od tog trenutka Damir, s kojim sam napred sedela, promovisan je u “mog ličnog vozača”. Osećaj? Fantastičan! Kada ja, inače veoma nepoverljiva, nekoga prihvatim od početka poznanstva i odlučim da je Taj Neko za mene Osoba Od Poverenja – taj se više ne može izvući… Sad Damir može slobodno da se javi Željku i žali se, jer Željko mu je to i “namestio”, ja stvarno nemam s tim ništa… A, Marin je sedeo iza nas i povremeno se uključivao u razgovor, ali mislim da je i koristio priliku da malo dremne. Čekaju ga tri lepa velebitska dana, ali i mnogo odgovornosti, jer je Marin jedan od “Željkovih manekena”, odnosno vodiča tura.

Na putu za Sv Rok prošli smo kroz jedan talas kiše, a po izlasku iz tunela sačekala nas je veličanstvena duga. U svemu smo videli samo dobre znakove. Po dolasku u hostel ekipa iz organizacije biciklijade već je bila za večerom, pa smo se i mi pridružili. Uporedo je teklo i upoznavanje s domaćicama hostela, a zatim i smeštaj u sobe. I na prvi i drugi i treći pogled sve je vrlo uredno, čisto, ugodno svim čulima. Ja sam smeštena u četverokrevetnu sobu s još tri devojke, koje će mi se pridružiti nešto kasnije.

Još malo druženja i zabave oko pripreme startnih paketa, pa odlazak u obližnje izletište i sanjkalište “Cvituša”, na druženje u Medo-bar. Za divno čudo, snega nema, premda je proleće očajno loše i do pre nekoliko dana je po ko zna koji put na više planinske vrhove pao sneg! Ipak, brežuljak predviđen za sanjkanje trebao bi da posluži za bicikliranje… Kako? Videćemo šta je Željko smislio! Njegove ideje su nepresušne, a energija kojom zrači neodoljivo pleni i pokreće. Dakle, po ulasku u Medo-bar u jednom uglu je zaista medo, ali plišani, a u drugom je jagnje, ali pravo. Stoji mirno i gleda u nas potpuno nezainteresovano! Pomislih, da li je zaista “pravo”?! Malo Jagnje koje se, čini se, odlično snalazi u kafe-ambijentu, prijaju mu pivska isparenja, bučni gosti i muzički program. Učini mi se da u njemu vidim malenog dečaka koji je odlutao od kuće i za vreme svog privremenog “izgnanstva” želi da vidi i nauči što više, upozna svet odraslih, a i ono samo odraste preko noći. Bi mi na trenutak žao zbog toga, ali onda shvatih da me to jagnje vratilo u moje mlađe dane, kada smo i moji prijatelji i ja mislili da je “fora” da si stariji, pa isprobavali sve to što bi trebalo da nas kao uozbilji, pa prve cigarete, prvo pivo, konjak, vinjak, amareto, šta je već sve bilo, … Eh…

Nego, pustimo sad te tužbalice. I, ne živi se u prošlosti, već da nazdravimo Srcu Velebita, vikendu koji je ispred nas, i nama svima koji svojom energijom, srčanošću i ljubavlju zaslužujemo najbolje. I da smo uvek s najboljima! Živeli!

P.S. Nastaviće se!