Ostrvica, impresivna vulkanska kupa smeštena u centralnom delu Šumadije, odavno je predmet mog interesovanja. Dobar zalogaj. I inače volim dobre zalogaje. Dobru inspiraciju. Da se moje unutrašnje biće veže najfinijim nitima i snažnim emocijama za spoljašnje nadražaje. Da se poveže u glatko oblo klupko, koje će pri svom kotrljanju narasti do neslućenih veličina. A, kada se tako kotrljajući zaustavi, da polako u vremenu koje dolazi otpušta sve doživljeno i širi svoju plemenitost i lepotu ostvarenih snova.

Moje prvo penjanje na 758 metara visoku Ostrvicu. Vrlo sam nestrpljiva, odavno sam ovo priželjkivala. Htela bih da zapamtim svaki korak, svaki dodir ruke i stene. Ipak, doživljaj je toliko upečatljiv, da je malo verovatno da ću uspeti da ga zadržim. Snaga kojom zrači jača je od moje volje i sa svakim novim metrom prema vrhu upijam samo nadolazeće prizore. 

Povremeno zastajkujem, gledam prema ostacima utvrđenog grada. Legenda kaže da ga je gradila Prokleta Jerina, žena despota Đurađa Brankovića. Tužna je smrt despotice Jerine. Umrla je kao monahinja, baš na Ostrvici, a pretpostavlja se da ju je otrovao njen sin Lazar. Stari gradovi širom prostora naeljenih Srbima po njoj su dobili imena Jerinin grad.

Stene su glatke, klizave, pri vrhu obrasle mahovinom. Dan je upravo idealan, suv, danima nije bilo kiše. Toplo je. Žar se rasplamsava.

Povratak u detinjstvo, u očevu krševitu, kamenitu Hercegovinu, kroz prelazak preko impresivnog stenja, na putu ka šiljatom vrhu koji ponosno para nebo. Noge traže čvrst oslonac, ruke se hvataju za kamene okrajke koji izviruju, srce prati ritam duše, oči traže pogled koji vodi dalje.

Nema stajanja. Daleko je još taj trenutak kada ćemo se u narasloj lepoti zaustaviti. Dotle, sledite svoje ljubavi, otvorena srca i uma dočekujte nove..