Malo smo drugačije zamišljali ovo naše putovanje, ali lekciju smo davno naučili: planovi su tu da bi se menjali. Zato predlažem da radi boljeg razumevanja pročitate prvi deo priče o našoj vikend-pustolovini, koji je ovde.

***

Sad je perspektiva puta nešto drugačija, pa po povratku u Karcišoaru, obogaćeni iskustvom s tehničkim problemima na Goranovom biciklu a kasnije i prvim susretom s medvedom-kapitalcem, pakujemo bicikle na krov auta i ponovo idemo u susret planini. Goran prilično rasterečen ulazi u nastavak dana, pa je uspeo i da se našali dok je pokušavao da koliko-toliko osposobi svoj bicikl: važno je da sam tvoj dobro pripremio za ovaj put i da njemu ništa ne hvali, jer mi to nikada ne bi oprostila!

Onih nama dobro poznatih 19 km smo brzo prešli, pogotovo što tu i nema nekih zanimljivosti. Istina, šuma je lepa, sa svih strana se čuje cvrkut ptica, ima i radova na putu pa su tu i susreti s radnicima koji naizmenično propuštaju jednu pa drugu kolonu, a dok čekamo naš red malo se s njima družimo i sporazumevamo osmesima. Ipak, jedva čekamo otvorene vidike i susret sa čuvenim serpentinama!

Ponovo smo podno vodopada Balea. Neverovatna je gužva i velika graja, mnoštvo šarenila, suvenira, male dece i velikih pasa lutalica. Pitam se kako li ti psi ovde prezime, ili se sele u toplije krajeve zajedno s vlasnicima tezgi koje su svuda okolo postavljene? Miroljubivi su, nahranjeni i raspoloženi za druženje.

Mnogo je automobila i motora ali nema žurbe ni nervoze tako da sve deluje prilično kontrolisano. Konačno smo sreli bicikliste i to nas je razveselilo i stvorilo osećaj kao da smo kod svoje kuće. Oni, bez obzira na godine, uglavnom voze električne bicikle. Valjda ima i „običnih“ biciklista, koji ne koriste struju dok voze (oboje naglas razmišljamo), ali videćemo, dug je dan. Mnogi od njih već silaze s planine, verovatno su došli do prevoja i vraćaju se istom stranom, ili su se juče spustili južnom a sad se vraćaju severnom. Ma, kao da je bitno, najvažnije od svega je da su tu i da još više začinjavaju veselu atmosferu na planini. Vrlo spretno se provlače između automobila i ljudi koji neprekidno naviru sa svih strana i zaustavljaju se pored tezgi sa perecama. A nama perece? Očima postavljam pitanje, a Goran rukom pokazuje prema negde gore. To je trebalo da znači – malo kasnije (ili malo sutra – videćemo).

Na visini od otprilike 1700 metara izašli smo iz šume i od tog trenutka kreće spektakl! Vidici su počeli sve više da se otvaraju, oko nas su zeleni travnati tepisi i bogati pašnjaci, u daljini gorostasne šume, a sa svih strana izbijaju potoci i vodopadi! Sunce je bljesnulo, naše raspoloženje je fantastično i koristimo prvo veće proširenje pored puta da parkiramo auto i nekoliko kilometara uspona čuvenim serpentinama pređemo biciklima. Zaustavljamo se svakih 50 do 100 metara, jer ovde ne vredi juriti, nismo došli da bi preskakali ovu lepotu već da upijamo i napunimo se koliko je moguće divnoćom kojom smo okruženi. Istovremeno su to i pitomi i divlji pejzaži, jer sve što sad s lakoćom prelazimo lako je zamisliti i u teškim, zimskim, hladnim, vetrovitim uslovima, kada i drvo i kamen pucaju od hladnoće, kada se životinje sklone u svoja staništa a vetar pronalazi sve načine da zagospodari.

Saginjemo se prema potoku i naginjemo nad svaki slap pored kojeg prolazimo da bolje osetimo miris planine i ukus planinske vode. Buca nam je rekao da vodu ne treba da nosimo jer ćemo je na planini imati napretek, i bio je u pravu!

Srećna sam što sam ovde, širim ruke u neverici omađijana lepotom koja nas okružuje. Imamo sreću što je dan sunčan, vedar i što nam omogućava odlične vidike. Svi koji su na drumu voze polako i oprezno, sve deluje kao savršena usporena pozornica života. Pozitivno ludilo od boja, mirisa, zvukova. Čarobno… Iznad glava nam promiču oblaci koji se takmiče u lepoti oblika, a kroz njih prolaze gondole koje prevoze turiste od vodopada Balea do jezera na prevoju. Ova žičara je jedino prevozno sredstvo zimi kada je put zatvoren, a ujedno omogućava da se prenoći u ledenom hotelu pored jezera, otvorenom u zimskom periodu (pa, naravno, a kad će ako ne zimi?). 

Dan brzo odmiče pa se vraćamo do auta i nastavljamo prema prevoju. Ideja je da tu negde parkiramo i uputimo se prema jezeru Balea koji je blizu tunela. Pred završni uspon stajemo u dugu kolonu vozila koja se prilično sporo kreće jer svi čekaju pogodno mesto za parking, ali u opštem metežu potpuno neočekivano smo se našli pred tunelom odakle nismo mogli ni levo ni desno. Bili smo opkoljeni automobilima, ljudima, psima, tezgama,.. Neverovatna gungula, prava pijačno-vašarska atmosfera i preostalo nam je tek da uđemo u tunel i prođemo tih skoro 900 mračnih metara i izađemo na drugu, južnu stranu planine. Moram da priznam da je osećaj u tunelu moćan kada znaš gde se nalazi, kako je i zašto napravljen, koliko su različite dve strane planine koje spaja i razdvaja, .. Jedva čekam da opet ovuda prođem, ali biciklom! Očigledno je da ćemo jezero obići sutradan, kada se budemo vraćali u Karcišoaru, pa ćemo tada proći i kroz tunel biciklom. Već sada je jasno da će sutrašnji dan obilovati spektaklima! Sada nam sledi 60 km uglavnom spusta i noćenje u oblasti Arefu (Curtea de Arges).

Prvu pauzu pravimo kod Cascada Capra, što u prevodu znači: Kozji vodopad. I tu je okupljeno puno sveta i svi se slikaju pored drvenog mede, kao da se plaše da pravog neće sresti, pa – daj šta daš. Vodopad je lep, bučan, obrušava se sa velike visine, voda pršti na sve strane i pravi ogromnu radost. 

Malo dalje smo ponovo pauzirali, ovaj put pored potočića gde smo prostrli ćebence za piknik i poredali hranu, a kasnije se i malo ispružili (samo da ispravimo leđa). U međuvremenu smo konačno kupili perece i kasnije ih poput ratnog plena ponosno okačili na retrovizor. Ruku na srce, i nisu nešto bili ukusni, tako da je očigledno naš drugar iz Bukurešta bio u pravu kad je rekao da se pored puta prodaju perece koje, na žalost, nisu sveže. Naravno, najbolje su one vruće, tek izvađene iz rerne, ali kako doći do njih?

Sve se više spuštamo, na skoro svakoj serpentini je barem po jedna tezga prepuna tegli sa medom i ostalim specijalitetima ovog kraja. Ulazimo u šumu, prolazimo pored nekoliko auto-kampova i restorana, pa konačno stižemo i do jezera Vidraru s kojim se družimo uglavnom kroz krošnje drveća. Jezero je prlično dugo, povremeno se sužava, pa opet širi, malo se odmaknemo, ali ubrzo opet primaknemo njegovim obalama. Lagano se krećemo, nigde ne žurimo, opušteni smo, ali u trenutku kad je Goranov telefon snažno zapištao odskočili smo oboje skoro do krova auta. Zbunjeno se gledamo, uzimam telefon na kojem je preko celog ekrana poruka upozorenja da je u blizini medved, da treba da se sklonimo na bezbedno mesto, da divlje životinje ne smemo da hranimo, da pazimo na kućne ljubimce ako ih imamo, … Dakle, to je to upozorenje telefonom o kojem nam je pričao Damir! Već u sledećem trenutku videli smo ogromnog medveda kako je prednjim šapama naslonjen na kameni zidić pored puta, vrlo nonšalantnog držanja, skoro pa nezainteresovan za dešavanja oko sebe. Uh, kakav susret! Kako smo tog medu ostavili iza sebe tako su i Goranu i meni istovremeno zapištali telefoni. I opet meda, ali ovaj put medvedica sa dva mečeta. Vozila ispred nas su stala, ljudi znatiželjno gledaju mede, iz jednog auta im daju hranu, iz drugog se okrutno šale s njima, simuliraju bacanje hrane, ali ništa… Bilo nam je to malo tužno.

Na jednom odmorištu smo stali da pogledamo na drugu stranu jezera i videli smo kućicu, odnosno planinarski dom „Kolibica“. U tom trenutku su nam telefoni ponovo zapištali i brzo smo ušli u auto i krenuli u još jedan susret s medom. Bilo ih je u toj regiji oko jezera baš dosta, tako da je jasno zašto se retko ko odluči da obiđe jezero biciklom. Ne bih ni ja, to je sigurno.

Sve se više spuštamo i približavamo brani na jezeru, što znači da će uskoro doći i kraj prvom danu naše Transfagarašan-ture, jer je pansion u kojem smo rezervisali prenoćište kod Dane Buzoiu udaljen 6 km od brane. Dani smo se javili i ona nas čeka, ali biće tu još dogodovština, nećemi mi tako brzo.

– nastaviće se –