“Konj je, u suštini i pre svega, ispoljavanje života. On je život i stalnost u nestalnosti života i smrti”.

Prošli smo tablu s natpisom “Pavino Polje” i idemo prema školskom dvorištu. Ovde smo na neki način “domaći”, jer nas je Čiker-maraton i 2016. godine doveo u Vranešku dolinu. Dočekani smo tog vrelog junskog dana kao najmiliji i najrođeniji prijatelji i familija i emocije tada doživljene sigurno nikada nećemo zaboraviti. Jedva čekam novi susret s ovim ljupkim mestašcem, ali i ne žurim previše. Kao da bih u toj žurbi propustila neki važan trenutak i detalj, možda treptaj oka koje bi se zatvorilo i opet otvorilo ispod zamišljenih veđa i skrenulo zraku Sunca na obližnji brežuljak… I razmišljam tako, i čekam taj treptaj i to oko, i znam da postoji, i znam da ćemo se prepoznati. Oko i ja.

Sneža je ipak nestrpljiva i prolazi ispred mene, ja joj kažem – Stani, vidi ove predivne konje, stani da te fotografišem s njima… I Sneža staje, i sad obe uživamo u neverovatnom prizoru: uz ogradu školskog dvorišta stoje predivni rasni konji, i nije nam jasno otkud oni baš ovde, i da li čekaju baš nas, a tako bi želeli da je odgovor: DA, čekaju vas i ovde su da vam požele dobrodošlicu u Pavino Polje!

I prolazimo kroz širom otvorenu kapiju, u dvorištu mnogo dobrog sveta, ali moja pažnja je skoncentrisana na prelepog konja pored kojeg stoje dva muškarca, a jedan od njih u crnogorskoj narodnoj nošnji. Prilazim toj čudesnoj družini, neverovatna sila me odvaja od svega ostalog i usmerava pred ovu trojku. “Menjam bicikl za konja.. Barem na jedan tren..”, kažem, i nadam se. “Naravno, to nije nikakav problem”, spremno odgovara Ilija, vlasnik predivnog ponosnog Groma. Ilija ima ergelu konja i vernog psa Garija, koji ga svuda prati. Već u sledećem trenutku pomaže mi da se popnem na Groma. Srećna sam. Osećaj slobode je nemerljiv. Snaga, moć, dominacija, kontrola, brzina. Sve je to sadržano u tom trenutku. Divim se Čoveku koji je svoj život posvetio ovim plemenitim životinjama i koji ih uvodi u legendu ovog kraja.

Pristižu i ostali naši prijatelji-biciklisti, svi bi da su što bliži Gromu, graja na sve strane, odlično raspoloženje, sreća i zadovoljstvo. Domaćini su pripremili i mali performans, naravno i opet vezano za Ilijine predivne konje. Ilija je na svom ljubimcu-Gromu, naš prijatelj Vjekoslav-Veka silazi sa svog ljubimca-bicikla, i on sad dobija konja-riđana, uskoro je na njegovim širokim sapima, možda malo previše brzo i malo previše naglo, ushićeno i s uzbuđenjem. Zanosni at se propinje na zadnje noge, verovatno ni sam ne znajući zašto i kako, po svemu sudeći zbog nejasnih “komandi” koje je dobio od nepoznatog jahača. No, sve je to dobro, sve je to normalno kod upoznavanja, ne mora uvek da bude “med i mleko”. Veka je ponovo na konju, pobednički, i zajedno s Ilijom i Gromom, praćeni brojnim meštanima, novinarima, kamermanima, i nama biciklistima, ulaze u dvorište škole.

Sad još da se rasporedimo po kućama gde ćemo biti smešteni, da se osvežimo, presvučemo, pa na zajedničku večeru s meštanima. Goran, ja i dvojica naših drugara idemo još 10ak km od Pavinog Polja, u Tomaševo, i tražimo kuću našeg domaćina, Dejana Medenice. Izlazi pred nas visok, simpatičan čovek, kaže: “Ja sam Dejan Medenica, i želim vam dobrodošlicu i lep boravak u mojoj kući i Vraneškoj dolini”. Ulazimo u dvorište, a naš se domaćin “razleteo”, kuva kafu, iznosi med, sok, šta kome treba, vodi nas u sobe, priča o sebi, svom životu, svom sinu, nudi sve što ima i nemoj da nam nešto “zafali”…

Prostrano dvorište uskoro je bilo vrlo živo, kao da se oduvek znamo, ali se trebalo pripremiti za večeru i nastavak druženja u Pavinom Polju. Po nas dolazi jedan meštanin i uskoro se svi okupljamo za zajedničkom trpezom. I opet predivna dobrodošlica, mnogo divnih ljudi, lepih reči, stihova i želja za ponovnim druženjem. Pala je noć, začudo ne hladna, nebo je zvezdano, ničemu se više ne čudimo, u gradu zvezde odavno nismo videli i možda su baš zato ove ovde, nad Vraneškom dolinom, večeras sijale baš za nas.

Jutro je brzo došlo, a s novim danom i nova Čiker-destinacija: na Vidovdan 2019. put nas vodi prema Beranama, Bjelasici i krajnjem odredištu u VI maratonskom danu: Kolašinu. Nakon kafice i doručka s našim domaćinom Dejanom, zajedničkog fotografisanja i s nadom da ćemo se i opet sresti, krećemo u našu današnju mtb-avanturu.

Nastaviće se.