I kako smo se odvažno suprotstavili vremenskoj prognozi

Čudnog li proleća, mnogo kiše, začas se niotkud obruši vetruština, donoseći gradonosne oblake i uskovitlala osećanja.
Vikend koji dolazi i najava novog pogoršanja vremena. Kusha poziva na fribajkersko druženje sa Kragujevčanima. Cilj: Crni Vrh i Bešnjaja. Nikad čula, kao i za još mnogo toga, što da se lažemo, čovek uči dok je živ, ali ima načina i da se sazna…. Hahaha, pa da li je moguće, čitam ja tako, a kaže Wikipedia, Crni Vrh je planina između Kragujevca i Jagodine, koja je naziv dobila po crnom izgledu koji su mu davale prostrane šume, a čitavo područje je sa najvećom količinom padavina u Šumadiji :-)..

E, sad, neka mi neko kaže da đavo traži čoveka.. Neee, čovek traži đavola :-).
I tako su se freebikeri u osunčano nedeljno jutro obreli u selu Bukorovac, udaljenom 8 km od Kragujevca.

Pozdravljanje, upoznavanje i priprema za vožnju usledila je ispred seoske škole, čije se prostorije ujedno koriste i kao planinarski dom PEK „Gora“ iz Kragujevca. Nas sedmoro iz Beograda, dvojica iz Smederevske Palanke, Kusha iz Kraljeva i desetorica Kragujevčana. Društvo nije bilo i veće, jer su se mnogi uplašili najavljene kiše.

Strahovi. Ima raznih strahova. Jedan od njih je da će guza da pokisne. No, o tome više u sledećim nastavcima :-), a sada da konačno krenemo.

Odmah uspon, ništa posebno, prvih pet km asfalta, ali velika vrućina i vlaga. Vožnju nastavljamo po širokom kolskom makadamskom putu. Prvi veći hlad koristimo za kratkotrajni predah i da se još malo osmotrimo, s kim to delimo današnji dan i kilometre. Iznenađenje, svi smo crveni kao najlepši majski božuri :-). Spustili malo temperaturu tela, pa hrabro krenuli dalje. Kako se približavamo Crnom Vrhu, tako se navlače preteći crni oblaci. Ko još za to mari.

Dolazimo do planinarskog doma „Juhor“ podno samog vrha. Dočekao nas je domar, dobili smo najdragoceniju tečnost – vodu, seli da se okrepimo u prijateljskom okruženju. Grmi.

Nastavljamo. Sad se malo vraćamo, pa jedan deo koji smo penjali sada spuštamo, sa suvog makadama ulazimo u šumu, na zemljani teren. Sve je više blata, kolotrazi postaju sve zahtevniji za vožnju. Veći deo ekipe hrabro krči put preko Bešnjaje, a nas nekolicina pozadinaca nailazimo na strelicu koja nas vodi u dubinu. Spuštamo se niz klizavu prhkovitu padinu i zagledamo se u čudu.

Kanjon Voljevice dočekao nas je u svoj svojoj raskoši i lepoti. Zagnjurio se tu, duboku u planini, stidljivo se krijući od radoznalih pogleda.

Malo smo se zaneli tišinom koja nas je obavijala i koju je presecao samo huk Voljevice, ali ne za dugo. Prekinuo ju je zvuk pedala, peskom i blatom natopoljenih guma, škripa kočnica. Deo MTB ekipe je naišao na prepreku u vidu dubokog utanjajućeg blata i odlučili su da se vrate. Potom smo svi zajedno uživali i tumarali tajnim odajama Bešnjaje. Povremena grmljavina nas je podsećala da ne možemo baš previše da se razigravamo. Vraćamo se na šumski put i dogovaramo šta dalje. Izvidnica je tvrdila da je put neprohodan i da je bolje da se vratimo. Mi, dobri poznavaoci Kushinog lika i dela, smo mogli da se kladimo da nema odustajanja :-).
Put udesno naviše i mi se izvlačimo iz najgoreg blata. Daleko od toga da ga nije bilo, ali vrlo prihvatljivo.

Izlazimo na lepu zaravan, imenom Šibovita kosa, pravimo kratku pauzu, u blizini je i izvor planinske vode, a napuštena građevina je nekadašnje dečije odmaralište.

Nastavljamo prema Đurinoj česmi, još jedan lokalitet egzotičnog imena. U daljini čujemo potmulu grmljavinu sa kojom nisu dolazile kapi kiše već urnebesni komadi blata koji su frcali na sve strane i najavili dolazak kragujevačkih Gorskih Vukova. E, baš smo se obradovali jedni drugima, fotkali za uspomenu, ponudili su nam da se malo provozamo na njihovim ljutim mašinama, neka, hvala -).

Odoše Gorski Vukovi, ali grmljavina ostade. Hm, sad je to ona druga, koja već neko vreme najavljuje nevreme :-). Prva prilika da skratimo trek i ranije završimo vožnju, a vezano za one napred objašnjene strahove :-), je iskorištena od strane većine. Kusha, Goran, Polar i nekoliko Kragujevčana su se odlučili za teži i duži blatnjavi gore-dolirajući povratak do Bukorovca. To je bio levi trek, a mi na desnom smo se ekstra proveli u spustu kroz čarobnu šumu, a zatim i na prelasku preko rascvetale livade.

Još malo asfalta i eto nas ispred škole, odakle smo i krenuli.
Prve kapi kiše za dobrodošlicu, presvlačenje, i mi krenusmo u susret našim neodustajućim prijateljima. Sačekali smo ih kod jednog lepog vodopada na izlazu iz šume, a ono što je na mene ostavilo poseban utisak je korenov sistem u obliku gigantskih prstiju jednog raskošnog drveta. Tu su nam se pridružili Andrej i Nevena, a svim se Kragujevčanima od srca i najiskrenije zahvaljujem na predivnoj dobrodošlici i nesebičnom prijateljstvu.

Na putu za Beograd u jednom trenutku smo ušli u gradonosni oblak, kiša je pljuštala nemilice. Guza je ostala i opet suva.