Iza sedam brda, iza sedam gora, rešenje Čiker zagonetke leži pokraj mora…

Da li je slobodno da sednem za vaš sto?” I ne čekajući moj odgovor Sveta je primaknuo stolicu i seo preko puta mene. Pravim se da ga ne poznajem, premda danima na doručak u restoran firme u kojoj radimo dolazimo skoro u isto vreme. Počela sam da sumnjam da tu  nema slučajnosti. Znatiželjna sam da čujem šta ga to dovodi baš za “moj” sto, ali skoro da i ne dižem glavu od tanjira ispred sebe. Sveta preko stola širi kartu Evrope i pruža mi olovku: “Evo, izaberite gde hoćete da idemo, sve će vam želje biti ispunjene!”Pitam ga da li misli biciklom da putujemo. “Ne, već autom, ja ne vozim bicikl i nisam sportista. Ali, imam odličnog audija i ništa ne brinite, napravićemo super-plan”. Oh, autom… Pa, možda jednog dana, za 20, 30, 40 godina, ali sada ne bih mogla, nikako ne bih mogla…

Ako ste propustili priču koja je prethodila ovoj, evo i linka: https://www.zvoncara.com/rumija-i-skadarsko-jezero-kakav-nenadan-caroban-spoj-u-viii-ciker-danu/

Setih se ovog doživljaja negde na pola puta Podgorica-Ulcinj, a sve idući starim asfaltnim drumom duž južne obale Skadarskog jezera. Prvi je jul i danas se, nakon osam uzastopnih dana, završava Čiker MTB maraton 2018. Nas 120 maratonaca krenuli smo 24. juna iz Kraljeva i prešavši biciklom više od 600 km preko planina, kroz klisure, pored reka, preko šuma i dolova, spojili smo srpske i crnogorske gradove, ljude i običaje. Ovako ja putujem, avantura je ovo za pamćenje i priče su to koje ćemo dugo svi pripovedati i kojima ćemo izazvati i druge da nam se pridruže. Da izađu iz zone komfora – što bi se modernim psiho-rečnikom reklo, makar zvučalo kao otrcana fraza. I ovo moje pisanije je jedan od načina da podstaknem meni znane i neznane da svoje živote oplemene ovakvim ili sličnim doživljajima, da prirodu osete ne kroz prozor automobila ili autobusa na sindikalnom izletu, već da neka nova vrata otvore svojim telom i svojom mudrošću. 

Baš sam se zamislila, a Goran me požuruje, vrućina je i dug je put pred nama. Po ko zna koji put stala sam da fotografišem, ne mogu da se nagledam božanstvene lepote koja nas okružuje. Pedalamo grebenom Rumije, planine koju zovu i svetom crnogorskom, i koja kroz vekove čuva uspomenu na svetog kralja Jovana Vladimira, vladara Duklje u periodu 1000-1016. godine, i koji se smatra prvim vladarem-svecem u srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Krst, dar bugarskog kralja Vladislava koji je Jovan Vladimir držao u rukama kada je pogubljen 1016. godine, i dan-danas narod svih religija koji živi na padinama Rumije na Svete Trojice – dan njegovog stradanja, iznosi na najviši vrh planine. Svojevremeno je svaki pojedinac iz litije nosio po jedan kamen koji je ostavljao da bi se od tog kamenja obnovila Crkva svete Trojice koja se nekad ovde nalazila. Godine 2005. Mitropolija crnogorsko-primorska na ovom je mestu podigla novu crkvicu.

S puta kojim se krećemo u pravcu Jadranskog mora i Ulcinja ne vidimo Crkvu svete Trojice, ali je zato pogled na obalu Skadarskog jezera neočekivano živopisan! Mnogo je močvarnih zaliva, ostrvaca – kažu čak pedesetak, poluostrvaca, plaža, kao i popriličan broj crkvica. I, mada u finoj omaglici, lepotu jezera ne može ništa prekriti, možda ga samo učiniti mističnim i još nas više privući da siđemo i udahnemo specifičan duh koji oko sebe širi i kojim omamljuje.

Stižemo do još jednog odmorišta kojih je na ovom putu popriličan broj i lepo su uređeni. Gledamo mapu kraja kojim se krećemo, razmišljamo o eventualnom skretanju s pravog puta, tj da siđemo malo i do Skadra, ali ipak ćemo to ostaviti za neki drugi put. Pod užarenim smo nebom ceo bogovetni dan i željno iščekujemo trenutak kada ćemo imati organizovanu pauzu i obnoviti zalihe vode. Stižemo do zanimljivog kafića postavljenom na uzvišenju s odličnim pogledom na jezero: radi se o drvenoj nadstrešnici koja nas je okupila da se malo sklonimo sa sunca, drvenim klupama po kojima smo spremno posedali kao da ne sedimo već pola dana na biciklima, i stolovima na kojima nas je čekala užina i osveženje. Tu su frižideri sa sladoledima i rashlađujućim napicima, a tu je i žena koja ne govori srpski, ali odlično barata enormnim ciframa kada je u pitanju ledena poslastica ili sok u limenci. Pa, ko voli nek’ izvoli! Ja se namazah kremom sa zaštitnim faktorom 50 i nastavih vožnju. Da se “ispečem” baš na svoj rođendan – to nikako; ne bih ni kad je nije-mi-rođen-dan, a kamoli danas…

 

Iznenađenjima u današnjem danu nema kraja, pa se tako u nastavku vožnje starim karavanskim putem polako odvajamo od Skadarskog jezera i stižemo do Kostanjice – seoceta neverovatne, zdrave lepote, poznatog po stoletnim stablima kestena. Produžavamo kroz prijatnu hladovinu i evo nas u naselju Ostros, koje se celo slilo u omanji centar s nekoliko prodavnica i kafanom. Kada su krajem XIX veka Turci proterani iz Crne Gore grad Skadar – nekadašnji glavni grad Zete, pripao je Albaniji i zadržao svoje ime, a albansko selo Ostros na južnoj obali Skadarskog jezera je pripalo Crnoj Gori. Možda mi je zato utisak bio da selo kao da je nit’ tamo nit’ vamo, a kompletna atmosfera kojom odiše delovala je prilično nadrealno. Meštani s kojima smo komunicirali bili su veoma ljubazni i predusretljivi. Još kad sam shvatila da je usred te nedođije ceo centralni deo sela na kojem smo se našli prekriven free wi-fi signalom… Baš lepo iznenađenje! Nakon kratke pauze požurismo dalje, ali posle nekih 5-6 km skoro neprekidnog uspona usledila je nova stajanka.

Relaks na prevoju Stegvaš
Prevoj Stegvaš na 490 mnv i vidikovac koji nismo propustili
Jedna od pauza ispred Ulcinja
Još “samo” da prođemo kroz ovaj tunel, pa još “samo”, pa… stići ćemo i do Ulcinja

Izašli smo na nadmorsku visinu od 490 m, na prevoj Stegvaš sa lepim vidikovcem i odličnim pogledom na Skadarsko jezero, deo grada Skadra, Prokletije, reku Bojanu. U neposrednoj blizini prevoja je državna granica sa Albanijom. Mi produžavamo crnogorskom stranom, sada kroz sve urbanije predele, nestrpljivi i u potpunosti spremni za susret s gradom koji će nam biti domaćin u završnici Čiker MTB maratona 2018. Pre toga još malo iznenađenja: prelazak preko gradilišta i kroz tunel u rekonstrukciji; nas se tri – Nataša, Sneža i ja – poslednje kilometre ne razdvajamo, tražimo od Gorana još jednu fotku na ulazu u tunel, za još jednu uspomenu, a biće ih “samo” oko milion…

I – konačno, i b r a v o !! Ulcinj, i završnica Čiker mtb maratona 2018!!!
Ulcinjska plaža – nismo gubili vreme

I,  konačno – Ulcinj, i uzdasi oduševljenja, radosti, neizmerne sreće, zadovoljstva i ponosa! Ponosni na sebe, na sve prijatelje s kojima smo prošli beskrajne lepote i razna iskušenja, na organizatore maratona koji su s nama i disali i delili otkucaje srca i u lepim i manje prijatnim situacijama, na one koji su nas bodrili i slali nam odličnu energiju i svaki put nepogrešivo osetili trenutak kada nam je podrška najviše trebala! Bravo za sve koji se nisu predali trenutku slabosti, koji su se snagom duha i tela izdigli iznad problema i ne znajući šta je sledeće – da li bolje ili lošije, ali znajući da čine sve da iz još jedne životne bitke izađu kao pobednici. Pobediti sebe, svoje strahove, svoju nemoć, biti jači od negativnih misli, ne obazirati se na pozive glasova koji vuku unazad, na dole,.. Za sve je to potrebna velika snaga i velika ljubav prema onome što radiš i čemu se raduješ. Možemo mi to, i opet smo dokazali, mi smo oni koji pobeđuju, koji znaju da sve što sanjaš možeš i da ostvariš! Bravo za Anku koja nije s prvim kapima kiše zvala tatu, bravo za tatu koji je odlično obavio jedini posao koji roditelj pred sebe postavlja – da svoje dete izvede na put samostalnosti.

Sneža i ja smo spremne da otvorimo šampanjac i nazdravimo rođendanu i završnici Čiker maratona 2018!

Hvala još jednom za svu lepotu življenja koju smo zajednički i opet dosegli i koju neštedimice širimo! Ovo je ujedno i poziv za sve one neodlučne, nesigurne, možda nespretne, a opet željne iskoraka u nešto lepše i sadržajnije, da se pridruže Čiker-MTB maratonskoj lokomotivi koja se svake godine u junu snažno i srčano zahuktava i vodi nas novim,  nepoznatim putevima.

 A sada da Sneža i ja konačno otvorimo rođendanski šampanjac, poklon našeg divnog drugara Dragana, i nazdravimo: živeli svi dobri ljudi ovog sveta, živeo Čiker maraton i maratonci, u zdravlju i veselju da se i opet vidimo i družimo!  Srećno svima!

Zvoncajte

2 Comments

  1. Natalija says:

    Uzivala sam u prici i fotografijama
    Hvala Emira

    1. Emira Miličević says:

      Hvala, Natoooo <3

Comments are closed.