“Područje klisure reke Mileševke, smešteno između planinskih masiva Zlatara i Jadovnika u jugozapadnom delu Srbije, proglašava se zaštićenim područjem I kategorije od izuzetnog značaja, kao Specijalni rezervat prirode”. Ovu Uredbu donela je Vlada Republike Srbije 1. oktobra 2014. godine, a u članu 2 navodi: “… stavlja se pod zaštitu radi: očuvanja prirodnih pojava i fenomena u reljefu, geologiji i hidrologiji uslovljenih veoma izraženom orografijom terena i geografskim položajem; prirodnih retkosti – Pančićeva omorika; autohtone šume pitomog kestena i bukve; brojnih endemičnih, reliktnih, retkih, migratornih i ugroženih vrsta od nacionalnog i međunarodnog značaja, poput beloglavog supa koji ovde nalazi svoje utočište, … “. E, tu sam te čekala!…

U IV Čiker-mtb danu sa jadovničkog platoa na 1708 mnv postepeno se i bez žurbe spuštamo cvetnim obroncima planine, izlazimo na makadamski put i zastajemo pred tablom s natpisom “Spec. rezervat “Klisura reke Mileševke” – Hranilište divljih životinja”. Aha, dakle – to je to! Tu je, na 1307 mnv, Kašan, mesto na kojem je 2009. Udruženje građana Jadovnik – Oaza netaknute prirode, fomiralo hranilište za beloglave supove i ostale divlje životinje – vukove, lisice i divlje svinje, a sledeće godine i mrki medved je dobio svoje posebno hranilište. U međuvremenu se, pored beloglavih supova, kao posebna atrakcija izdvojio medved Miloš, koji je ime dobio po selu Milošev Do u kojem je najviše boravio. Meda je obeležen GSP odašiljačem, njegovo se kretanje tako prati, i u kombinaciji sa snimcima video nadzora stvara se odlična baza podataka mnogim naučnicima po pitanju očuvanja životne sredine. Eto, tako to rade u ovom Udruženju, na čelu sa predsednikom Vjekoslavom Joksimovićem, a ponose se još mnogim svojim prirodnjačkim aktivostima. Želja mi je da se nekom zgodnom prilikom pridružim ekipi koja ovim slobodnim jadovničkim životinjama dovozi hranu i prati njihovo kretanje i ponašanje u prirodi. Moja ideja je da tako naučim još više o sistemu vrednosti koje te životinje uspostavljaju, o hijerarhiji koje se drže i poštuju, o … Otprilike to dođe na učenje o sebi, o traženju svog mesta pod Suncem. Da prestanu samoobmane, taj osećaj posebnosti, izuzetnosti, večne zaštićenosti. Priroda te nauči pravim vrednostima, ako si spreman da učiš.

Stigosmo tako i do manastira Mileševa, naše krajnje odrednice za IV Čiker-dan. Manastir je u XIII veku osnovao kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a unuk Nemanjin. Vladislav je manastir podigao kao svoju grobnu crkvu, baš kao što je njegov otac podigao Žiču, a deda Studenicu. Kasnije se Vladislav odrekao vladavine u korist svog mlađeg brat Uroša, a umro je sedamdesetih godina XIII veka i sahranjen u svojoj zadužbini.

U sklopu manastira izgrađeni su konaci za goste, i mi se vrlo znatiželjno smeštamo u naše sobe. Hodnici kojima smo prošli, predvorja, prostorije za druženje, sve je vrlo maštovito uređeno, sa mnoštvom ručnih radova, rezbarija, ikona i ostalih slika svetaca. Sobe su lepe, čiste, prostrane, gledaju na lepo uređenu okolinu manastira. Nakon kratkog predaha izlazim iz sobe i krećem u obilazak manastirskog kompleksa, koji je podignut na samom ulazu u klisuru Mileševke. Već se I smrkava, ali energija kojom ovaj kraj odiše ne posustaje. Ipak, valja se pripremiti za sutrašnji, V dan Čiker-maratona, te smo se nevoljno razišli. Uostalom, ovde ću ponovo doći već za nekih 15ak dana, kada ću učestvovati u planinskoj trci obroncima Jadovnika, tako da… Neka ostane nešto i za sledeći put.

Noć je bila lepa, zvezdana, ispunjena žuborom Mileševke. Jutro toplo, a mi nestrpljivi da što pre krenemo prema Prijepolju i dalje, u nove mtb-avanture. Danas ćemo da pređemo iz Srbije u Crnu Goru, ali na čikerovski način.. Ne znate kakav je to “način”? Ja znam, jer sam već jednom ili dvaput tako prelazila u Crnu Goru, I jedva čekam da vidim kako će to danas izgledati, a izgledaće… Znam da će biti luuudoooooo…..

 

Do Prijepolja ima nekih 6 km i to smo brzo prošli, jer je motiv bio jak: što pre stići do doručka! Prijepolje nam je uvek bilo prijateljsko i dosta dobro se snalazimo u ovom gradiću na Limu, a reklo bi se da nas i meštani već prilično znaju. Čiker čini da te prepoznaju na raznim meridijanima ovih naših lepih krajeva, i srećni smo zbog toga. Donosimo dobre vibracije i odlazimo sa najlepšim željama za srećan nastavak putovanja.

I nastavljamo tako prema Kamenoj gori, povremeno pauziramo, lenjstvujemo, imamo vremena, stići ćemo kako je planirano, vreme je fenomenalno, toplo, suvo, možemo do mile volje da se izležavamo u travi. Nakon jedne takve pauze nastavljamo najpre makadamskim putem, zatim kroz šumu četinara, pa izlazimo na jedno proširenje, nazovi šumsku raskrsnicu, gde smo se svi skupili u iščekivanju pogranične policije “jedne i druge strane”. I taj trenutak je došao, svi smo baš super raspoloženi, jedan po jedan prelazimo zamišljenu liniju koja razdvaja, u našem slučaju sigurno spaja, dve države – Srbiju i Crnu Goru. Zahvaljujemo se policajcima i idemo dalje, imamo još dosta posla.

Sad nas jednim delom put vodi kroz šumu koja očigledno odavno nije propustila sunce, te smo se pošteno uvalili u blato, ali i bez problema izašli i nastavili. Prilika da se “rešimo” blata nakupljenog na točkovima vrlo brzo nam se ukazala i nismo je propustili: spust koji nas je spremno sačekao bio je dosta strm, sa mnogo loše kamene podloge, ali uz malo više opreza bez problema smo i to savladali. Ipak, treba da naglasim da su predeli kojima smo prolazili bili zaista fantastično lepi i da nismo žurili, već smo se sačekivali, uživali, smejali, nazdravljali. Istina, povremeno i tražili zaklon od neumoljivog Sunca… Divan, divan dan.. A, tek kad dođemo do Pavinog Polja…

Nastaviće se.