Ne, ne, pogrešno ste shvatili: nismo u Jošaničkoj banji podno Kopaonika, već u onoj identičnog imena – smeštenoj između planina Rtanj i Bukovik, nekih 15 km od svima poznate Sokobanje! Ovde smo došli na poziv MZ Jošanica, predsednice Olivere Ćebić Veljković i SRUB Sokobanja, koji 19.5.2019. organizuju prvu biciklističku mtb manifestaciju u ovim krajevima. I, svaka im čast na inicijativi i angažovanju, i hvala na pozivu i izuzetnoj srdačnosti i gostoljubivosti! Vredi ovaj događaj sačuvati od zaborava, ne samo kroz naše fotografije i “usmena predanja”, već, evo, i kojom rečju više.

Da bi se u potpunosti posvetili Jošaničkoj banji, nas smo četvoro, krenuvši iz Beograda po vrelom subotnjem danu, odlučili da prvo odemo do Sokobanje i tamo obiđemo neke lokalitete. S obzirom da odavno želim da (ponovo) posetim Sokobanju, i s obzirom da sam Goranu “probila” glavu tom svojom željom, nakon vrlo prijatnog putovanja i kratke pauze uz Bovansko jezero, produžili smo do centra Banje a zatim i izletišta Lepterija na levoj obali Moravice. Tu smo se Milica i ja uputile “Andrićevom stazom” prema Sokogradu; Ivo Andrić je voleo Sokobanju, njene šume i puteljke, ovde je pisao svoj čuveni roman “Na Drini ćuprija”, često šetao uz reku, sve pored izvora Vodomara i Hajduk-Veljkove pećine; tako je i ova staza nazvana “Andrićevom”.

Nas dve smo u šetnju krenule vođene idejom da stignemo do Sokograda, ali su obilne kiše koje su prethodno danima padale prilično “potopile” puteljak kroz šumu, te smo se kretale sporije nego što smo očekivale i odlučile da obilazak srednjevekovnog utvrđenja ostavimo za neku drugu priliku. U povratku smo videle mostić preko Moravice koji je baš mamio da pređemo na drugu stranu. Istraživačkog duha obe, to smo i uradile i našle se pred tablom na kojoj je pisalo “Bogorodica u steni”. U blizini je stajala mlada žena; prišla sam joj i pitala je da li zna nešto o tome, i koliko je udaljeno od mesta gde smo sada. Odgovorila mi je da je upravo sišla sa stene, da nije lako dođi do tog mesta, da je udaljeno nekih 10ak minuta hoda, a da “Bogorodicu koja u naručju drži Isusa” ne može svako da vidi. Neobična žena, govori neobičnim tonom, samozatajno, u zimskom kaputu, na temperaturi od skoro 30 stepeni. Ni sama ne znam zašto, ali pitah je: “Zar vam nije vruće u kaputu”? “Nije mi vruće. Znate, ja sam trudna”, reče ponosno i pređe rukom preko stomaka. Shvatila sam da nije slučajno što smo je tu zatekli, jer se steni koja se nalazi visoko iznad Moravice, i na kojoj je prirodno izobražen lik Bogorodice sa Isusom u naručju, pripisuju isceliteljske moći. Ovde mnogi dolaze da zapale sveću i poklone se Bogorodici, a ponajviše žene, koje svuda naokolo, čak i po obližnjem granju, ostavljaju peškiriće, ikonice, krstiće i brojanice i traže za sebe delić izgubljenih snova i možda malo duše.

 

Ubrzo smo i Milica i ja krenule u taj “penjački poduhvat”; isprva oprezno i bez ideje šta ćemo zateći, ali smo i shvatile da teže i nezgodnije izgleda no što realno jeste. Brzo je to nama išlo, pronalazile smo bez problema pukotine i udubljenja gde smo “uglavljivale” stopala ili šake, propustile smo u dva navrata one koji su se spuštali i tako se i same uskoro našle pred “oslikanom” stenom. Tu smo se kratko zadržale i uživale u pogledu koji se odatle pruža, a zatim krenule nazad. Ponovo prelazimo drveni mostić, odlazimo do obližnjeg restorana “Pećina”, tu još malo uživamo u specifičnom ambijentu pored Moravice, uskoro smo u Sokobanji na kasnom ručku iliti ranoj večeri, a onda dolazi i vreme da krenemo u Jošanicu.

 

 

 

Uputstva kako da nađemo vodenicu i kuću u kojoj ćemo noćiti su bila vrlo precizna, tako da smo po ulasku u mestašce bez problema, prateći putokaze, došli do domaćinstva Lazić. Gazdarica Zorica čekala je na kapiji, ubrzo se pridružio i gazda Dane, uveli su nas u kuću, pomogli oko stvari, spremili kafu i rakijicu dobrodošlice. Mačkica se umiljava, tu je i veselo kučence, a iz mraka se pomalja svetlo sa nekoliko bicikala. To su naši novi prijatelji koji su iz Niša biciklima krenuli u Jošanicu, i s kojima ćemo se sutradan družiti i voziti obroncima Bukovika.

Noć je donela grmljavinu, sevanje, gromoglasnu kišu koja se u potocima slivala. Iza kuće je Jošanička rečica nastavila nesmetano da teče, možda čak i obradovana jer će lakše pokretati vodenički kamen. Sve skupa je delovalo kao dobar znak: ispadaj se kišo noćas, i donesi nam lep i sunčan dan!

Jutro u Banji toplo, sunčano. Ubrzo se nas četrdesetak, a došli smo iz Beograda, Sremske Mitrovice, Kraljeva, Kragujevca, Vlasotinaca, Niša, Sokobanje i mnogih drugih gradova Srbije, okupljamo u centru sela. Pozdravljaju nas domaćini i organizatori ove rekreativne mtb manifestacije – predsednica MZ Jošanica Olivera Ćebić Veljković, i biciklisti SRUB Sokobanja. Sačekale su nas prigodne majice sa natpisom Jošanica, a nakon kraćeg druženja i fotografisanja krenuli smo u vožnju.

 

Malo smo brinuli kakav nas teren čeka, jer u ovom kraju ima dosta crvene zemlje, gline, koja je vrlo lepljiva nakon kiša i onemogućava kretanje. Ispostavilo se da su domaćini na sve mislili, tako da smo jedan deo treka “preskočili”, odnosno zaobišli, jer je tu bilo najviše te “loše” zemlje. Sve vreme se krećemo obroncima Bukovika, prelepe planine sa pogledom na susedni Rtanj. Ispočetka ima dosta makadamskog uspona, koji kasnije prelazi u zemljano gore-doliranje. Naizmenično prolazimo kroz bukove šume, zatim kroz četinare, pa izlazimo na čistinu, preko mirisnih livada.

 

Dolazimo i do prvih povećih bara, ima i blata, tu se malo “zakopavamo”, ali i uspevamo da se oslobodimo nezgodnog “tereta” koji nam je oblepio i zablokirao točkove. Usledila je malo žustrija vožnja i poslednji blatnjavi ostaci frcali su na sve strane. Povremeno imamo “pratnju” dronova, mi mašemo, već smo naviknuti na najnovije tehnologije, i to je postalo skoro pa neizostavni deo mtb manifestacija. Bukovik je “ispresecan” širokim šumskim putevima i veliko je zadovoljstvo njima voziti. Svaki ulazak i izlazak iz šume su podjednako inspirativni i izazivaju naše oduševljenje. U nekoliko navrata je krenula sitna kišica da sipi, ali možda je ne bi ni primetili da nije setno dobovala po usputnim baricama.

Na jednom odmorištu čekali su nas domaćini sa osveženjem, a probali smo i odličan kozji sir, ni malo neprijatnog mirisa. “Mi odvajamo jarca i zato naše kozje mleko i proizvodi nemaju onaj težak specifičan miris zbog kojeg ih ljudi izbegavaju..”, reče čovek koji me je ponudio sirom. I, bio je u pravu.

Idemo prema finišu današnje vožnje, ali ne žurimo. Ovde imamo sve što nam treba za odmor i duše i tela. Fizički napor koji ulažemo je taman takav da smo srećni što smo dali svoj doprinos lepom danu. U jednom trenutku prelazimo rečicu, malo smo i zastali da odmorimo, popričamo, pored vode se još jednom dobro pogledamo. Oči imaju drugačiji sjaj i telo zauzima pozu pobednika kada je pored reke. Odavno sam to primetila, i zaustavih se i ja da se malo osvežim. Još jedan prelazak raskošne livade, pogled na okolna brda i planine i spust do Jošanice, pravac na ručak u domaćinstvo Lazića. Dvorište je spremno da primi sve nas, stolovi su postavljeni, pasulj brzo stiže, a tu je i hladno Zaječarsko.

Još malo druženja, smeha, fotografisanja, još malo istorije ovog domaćinstva. Gazda-Dane nas uvodi u kuću, prvo u jednu prostoriju, pa u drugu, a iz te druge sobe uvodi nas pravo u – vodenicu! Dakle, vodenica-potočara kao sastavni deo kuće, datira iz 1888. godine, i dan-danas je u funkciji! Izlazimo iz vodenica-kuće na drugu stranu, a ispod se čuje huk vode koja prelazi preko vodeničkog kamena. Mnogo je mračno dole, i premda uvek fascinirana ovakvim prizorima sada se lako odvajam i odlazim do druge kuće u istom dvorištu, koja me posebno impresionira i na kojoj ponosno stoji natpis Deda-Ilijina Kuća! Penjem se uz drveno stepenište, gledam sa balkona, pa silazim, pa ulazim u jednu prizemnu prostoriju, “leđima” prislonjena uza stenu, a u steni lik “sveca zaštitnika”! Neverovatno… Mnoga čudesa su ovde…

Vreme je i da se oprostimo sa našim domaćinima, da se zahvalimo na divnom danu i velikoj pažnji koju su nam ukazali. Hvala još jednom svima na odličnoj ideji, sjajnoj organizaciji, na perfektno obeleženim stazama, na nesebičnom drugarstvu i odlično usmerenoj, zdravoj energiji! I,  vidimo se i opet!