Stigli smo u Trebinje i nakon silnih peripetija konačno se smestili u hotel. Nažalost, nemamo vremena za brčkanje u bazenu, već nas tri nakon kratkog predaha krećemo u šetnju raskošnim ulicama i parkovima ovog hercegovačkog gradića izuzetne lepote. Premda je vožnja u današnjem, sedmom Čiker-maratonskom danu, bila izuzetno naporna i po velikoj vrućini, nije ostavila loš trag na nas, osim što smo jako gladne. Ipak, pre nego smo pronašle odgovarajući restoran obišle smo neke od znamenitosti Trebinja: letnja bašta, utonula u hladovinu i spokoj, dočekala nas je sa svojih16 gorostasnih platana starosti preko 100 godina; tu smo malo sele i popričale očima, jer za reči nije bilo mesta, a ni potrebe. Produžile smo potom do parka gde je maja 1934. godine, na zemljištu koje je Jovan Dučić otkupio od katoličke crkve, podignut spomenik Petru II Petroviću Njegošu; preko puta ovog spomenika, prvog u svetu podignutog Njegošu u čast, je spomenik Jovanu Dučiću, pesniku i diplomati, rođenom Trebinjcu. Trg na kojem su spomenici ovim velikanima nazivaju i “Trg pesnika”.

Produžavamo do Trebišnjice, simbola Trebinja, i promatramo mirni tok reke sa jednog od mostova koji je natkriljuje, a zatim se spuštamo do šetališta. U svemu tome smo još više ogladnele, te se vraćamo prema restoranu koji nas je svojom ljupkošću i zelenilom najviše privukao.

U blizini je zidana kamena ograda poznata pod imenom Anđelkina kapija, koja je postala jedna od novijih turističkih atrakcija Trebinja jer je tu snimana popularna serija “Ranjeni orao”, a glavna glumica je u seriji prolazila kroz ovu kapiju i ulazila u dvorište. Istine radi, u seriji je dvorište neke sasvim druge kuće, odnosno ne iz Trebinja, već iz Beograda. Sve to nije umanjilo našu znatiželju i radost što smo ispred Anđelkine kapije, te smo sele na klupicu i fotografisale se za uspomenu. Vrlo brzo fotografija je završila na društvenim mrežama, pa je tako stigla i šaljiva poruka naše drugarice Bilje iz Čačka: Neće doći Anđelka, džaba je čekate! Kad smo konačno stigle do restorana stiže nam još nekoliko poruka, između ostalih našeg drugara Milutina: Bravo devojke, svaka čast! Vi niste samo nesputane, već ste i nesalomive! Pregazile ste crnogorske planine kao od šale! Pa, šta da kažemo – srećne smo, zdrave, sve je do sada, za svih ovih 7 maratonskih dana, bilo bez većih problema, a, čvrsto smo odlučile, tako ćemo i u sutrašnjem, poslednjem danu ovogodišnjeg Čiker-maratona, od Trebinja do Herceg Novog! Sad prvo na večeru, pa sladoled u poslastičarnici Grk (rekli su nam da je taj najbolji), još malo šetnje gradom i – odmor pred završnicu Čiker maratona.

Ujutro smo rano napustili još uspavani grad i odmah po izlasku krenuli u uspon. Plan je da do Herceg Novog, odnosno Igala gde je najavljeno okupljanje maratonaca i slavlje, stignemo preko Gornjeg Čičeva i Bogojević sela, sve do državne granice sa Crnom Gorom, a da se potom preko Sutorina i Sušćepana spustimo do Herceg Novog. Usponi su dugi i naporni, velika je vrućina i razmišljam kako nikako ne smem da „pokvarim“ nešto na kraju. Cilj je jedan: stići u Herceg Novi bez ikakvih problema, sa velikim osmehom i zadovoljstvom, jer, ako na kraju svega što je u ovaj maraton uloženo ne osetim zadovoljstvo – mogu slobodno da kažem da je to onda veliki, baš veliki promašaj. A, ja ne osećam da je išta bio promašaj, prema tome i ovaj poslednji dan ću maestralno završiti i na kraju se radovati!

Protegli smo se po usponima, vozi kako ko i kojom brzinom može, sunce nemilice prži, na meni su i opet majica dugih rukava i duge nogavice, jer ne želim da mi koža trpi užarene sunčeve zrake. Nigde nema vode i to je najveći problem. Ipak, ideja je da će negde uz magistralu da se pojave tezge i frižideri s osvežavajućim napicima, jer smo i juče imali sličnu situaciju. U trenutku kad se trek odvaja udesno prema makadamskom putu deo ekipe odlučuje da ide po treku a drugi deo je ostao na zauzetim pozicijama na magistrali sa idejom da će se tako lakše i sigurnije doći do vode. Dosta dugo smo tako vozili paralelno i sve vreme se gledali da bi se ekipa sa makadamskog puta ponovo vratila na magistralu. I tako je to bilo još u jednom ili dva navrata, nije toliko ni bitno, važno je da su se kilometri nizali, ušli smo i u naseljeno mesto, tu je bilo i drveća i hladovine, a čekala nas je i užina i osveženje u restoranu pored puta. Od tog trenutka kreće završni uspon prema graničnom prelazu koji je bio nešto intenzivniji. Tu smo Sneža i ja nakon pauze zajedno krenule i nastavile sve do granice. Stale smo da kratko predahnemo još jednom ili dvaput, umivale se i polivale vodom gde god nam se ukazala prilika, a u jednom restoranu malo duže pauzirale i popile kokakolu s drugarima koji su se tu zatekli. Bile smo zanimljive gostu koji je, dok smo se na česmi osvežavale, nekoliko puta ponovio: Uuuuuu, kako ste jake, kakve noge imate, svaka čast! Bilo nam je to simpatično, malo i smešno, pokušao je čovek i da s nama politiku brsti, ali mi odosmo dalje.

Granicu smo brzo prešle, a na prvom vidikovcu s pogledom na more zastale srećne što smo nadomak cilju i kraju još jednog Čiker maratona – Sneži sedmog, a meni osmog, fotkale se i pozvale naše porodice da s njima podelimo sreću i zadovoljstvo. Još malo je ostalo, obalom smo od Herceg Novog stigle do Igala, pronašle plažu pored koje je zakazano okupljanje maratonaca i svečana dodela finišerskih medalja.

Postepeno se broj maratonaca povećava, svi su razdragani, srećni, zadovoljni. Zaintrigirali smo turiste koji su se lenjo povaljali po peskovitoj plaži ili su sedeli u hladovini i ubrzo su i oni učestvovali u našim pričama sa terena. Nas smo tri, Sneža, Nataša i ja, presrećne, nasmejane, izazivamo pažnju ljudi oko sebe, oni nam prilaze, pitaju odakle smo, koliko smo dugo putovale biciklom, da li nam je bilo teško, čestitaju nam, zadivljeni su, iskreno zadivljeni. Jedna nam fina gospođa kaže da svojom energijom i pozitivnošću možemo da pokrenemo mnoge lenjivce i moli da mobilnim telefonom snimi neku vrstu intervjua s nama i proba da motiviše svoju porodicu, prijatelje, decu. Ajoj, rekosmo, nema problema, ali nemojte da preterujemo: istina je da nismo obične, svakidašnje, da smo drugačije i posebne, ali svako od nas može da dosegne visine koje želi ako ima dovoljno jak motiv, ideju, cilj, ako ima široku dušu, veliko srce, ljubav prema životu, i ako se ne boji da svoj život promeni na bolje. Ne prepuštajte se rutini, tavorenju, ne dajte pogrešnim ljudima značajno mesto u svom životu, ne dajte da vas drže porobljenim, u nekom nemom čekanju, na nevidljivom lancu, da zadržavaju vaš progres, vuku vas na dno. Za sebe želite uvek samo najbolje, jer – nikada nije kasno da budete ono što želite! 

Još da sačekamo predstavnike Turističke organizacije Herceg Novi, lokalnu TV, da svečano prodefilujemo obalom, okitimo se finišerskim medaljama, bućnemo u more, i, konačno, da odemo na zasluženi predah! More će s nas da spere sve nedaće koje smo tokom maratona skupljali, da odnese muke, a donese svežinu, radost i ljubav.  Zahvalni smo za sve novo što smo videli, naučili i doživeli, za sve što smo za sebe uradili a nismo ni znali da takva snaga, upornost i istrajnost u nama postoje, za lepa nadahnuta druženja, divlju lepotu prirode, za sve radosti i težine. Hvala organizatorima jubilarnog, X Čiker-MTB maratona na podršci i strpljenju, na odličnim destinacijama i velikim odricanjima! Vidimo se i opet! A, sada je vreme za nove snove….

Tekst i fotografije: Emira Miličević