Babička gora i Jašunjski manastiri, pod velom istorije i legendi

Čini se tako mirno i pitomo. I tužno. Samo se iz nekoliko odžaka vije dim i samo te kuće dišu. Njive uglavnom napuštene, u trnje zarasle. Tu i tamo zasadi malina i vinograda. Ovde sigurno lepo miriše u proleće. Prolazimo kroz Zlokućane (kažu da se tu meštani stalno svađaju i otuda selu ime?) i idemo prema Jašunji, selu trinaestak kilometara udaljenom od Leskovca. Blizu je Južna Morava, teku potoci, polja su prostrana, a kroz njih vijuga put koji vodi prema Jašunjskim manastirima.

Radi se o dva manastira koja su krajem XV i početkom XVI veka na svom posedu podigli Kantakuzini, stara vizantijska porodica u Srbiju došla posle udaje Irine Kantakuzin za srpskog despota Đurađa Brankovića. Istorija kaže da je mnogo članova ove porodice stradalo oko 1477. godine prilikom obračuna sa Osmanlijama. Pretpostavlja se da su se posle njihove pogibije četiri sestre Kantakuzin – Ksenija, Teofa, Marta I Marija, zamonašile i 1499. godine podigle manastir Bogorodičinog Vavedenja. U blizini je nekoliko godina kasnije njihov rođak Andronik Kantakuzin osnovao manastir Svetog Jovana Preteče, a na ledini između dva manastira napravljena je zajednička trpezarija.

Manastir Sv Jovana Preteče (Jašunjski manastiri)
Manastir Sv Jovana Preteče (Jašunjski manastiri)

Odlučili smo da obiđemo oba manastira, što smo i uradili s manje ili više uspeha. Naime, ispred (ženskog) manastira Bogorodičinog Vavedenja sačekale su nas dve monahinje, vrlo nezadovoljne našim prisustvom. Nameštaju maramu, prelaze rukama preko lica, brišu samo njima vidljive mrvice i uglas nam dobacuju: “Planinari? Planinari?? Odakle? Iz Beograda? Ne smete ništa da slikate bez blagoslova!! Žene u pantalonama ne smeju da uđu u manastir! Imamo suknje, ali morate da skinete pantalone. I tetovirani i oni sa pirsingom ne mogu da uđu u manastir…” Mnogo još neizgovorenih zabrana, tako da je većina nas odustala od ulaska u manastir, već smo se povukli na obližnje brdašce i sačekali drugare koji (valjda) nisu imali ni tetovaže ni pirsinge. Kasnije su nam ispričali da su od monahinja saslušali kratku besedu o istoriji manastira (podignut je na temeljima bazilike iz VI veka) i ovog kraja. A o tome da je sveštenik pomislio da ćemo da put produžimo na manastirskom traktoru, ne bih sada da pričam… (“Kada sam vas video da stojite pored traktora svašta sam pomislio. Ipak vas ja ne poznajem. A i nije mi jasno zašto idete u šumu, bolje bi vam bilo da se molite Bogu!).” U jednom trenutku je jato gusaka usplahireno pojurilo u drugi kraj dvorišta i bio je to znak da nam se drugari približavaju i da možemo da krenemo prema (skoro pa zabranjenoj) šumi i dalje u planinu.

Šume Babičke gore

U stvari se već nalazimo na obroncima Babičke gore, gromadne rodopske planine položene između Južne Morave na zapadu i Kutinske reke na istoku. Znamo da je izuzetno šumovita, s nekoliko vidikovaca koji bi trebalo da budu spektakularni. Trebalo bi, ali ne danas, jer je oblačno, mračno, sunca ni za lek, a povremeno i snežić provejava. Šteta zbog lepih pogleda koje nećemo imati, ali pronaći ćemo mnogo toga zanimljivog i za pamćenje u samoj šumi.

Babička gora u zimskom ruhu

Babička gora je ime dobila po selu Babičko koje se ugnezdilo na planini, na 500 m nadmorske visine. Neobičnog li imena, pomislila sam kada sam prvi put čula za ovo selo, pa sam tako i pronašla da ime “duguje” jednoj babi koja je sa svoja dva muška deteta, bežeći od Osmanlija i ubiranja danka u krvi, stigla u ove krajeve i pronašla kutak za sebe i sinove visoko u gori, u neprohodnoj šumi. Iskrčili su deo šume i posejali pšenicu ali pošto je to moglo da ih oda promenili su mesto boravka i spustili se nešto niže, pored kladenca. Od potomaka te babe nastalo je selo Babino koje je kasnije dobilo ime Babičko.

Idemo zemljanim kolskim putem koji se, kako dobijamo u visini, pretvara u zaleđenu šumsku stazu. Snega je ispočetka jedva primetno, a zatim sve više i zato je šuma sve lepša. S jedne strane su četinari, s druge listopadno drveće ogoljenih grana. Povremeno nailazimo na tepih još u jesen satkan od opalog lišća veselih boja.

Šuma nas zaklanja od vetra, ali ne i od zvuka moravca, vetra karakterističnog za ovu oblast koji duva u talasima, snažan je i hladan, a zaustavlja se na obodu šume. Zovu ga i kozoder jer je bio poguban za koze u vreme kada su na ovom području gajene.

Brzo napredujemo jer nema većih prepraka na našem putu. Sreli smo se i s lovcima, grejali su se na jednoj čistini uz razigranu vatricu. Iz prikolice se glasao lovački pas, reklo bi se da pokušava da skrene pažnju na sebe i traži da ga gazde oslobode iz tog ropstva. Nastavili smo kroz gustu šumu i duboku udisali mirise slobode.

Izlazimo na greben i vrh Sto na 941 m. Ovo je trenutak koji bi bio fantastičan da nam se pogled nije izgubio u gustoj i tromoj magli. Zar je moguće da neće ni da mrdne, da malo zadrhti i pomakne se u levu ili desnu stranu, pa da se gledamo sa Suvom planinom koja se nadvija nad Babičkom gorom i s kojom bi sada trebali da se siti i dobrokomšijski ispričamo.. Ovaj put ćemo u mislima da docrtamo obrise Suve i njenih vrhova Mosor, Sokolov kamen, Trem, Đorđina čuka, Golemo Stražište i Litica. Eh…

Odlučili smo da ne žalimo za onim što nemamo već da i dalje uživamo u svemu lepom što nam ovaj dan pruža. Čak nam je osmeh izazvalo i jedno sklonište najlonom prekriveno, urušeno od težine snega i popadalog granja. Tu smo planirali da napravimo pauzu i nešto prezalogajimo, ali kozoder je baš tad i baš tu odlučio da nam se predstavi, pa smo ipak produžili do prve zavetrine.

Putokazi prema Krivoj buki i ostalim lokalitetima, koje su postavili planinari PSK "Kukavica" iz Leskovca
Putokazi prema Krivoj buki i ostalim lokalitetima, koje su postavili planinari PSK “Kukavica” iz Leskovca
PD Orfej na vrhu Babičke gore - Kriva buka na 1059 m
PD Orfej na vrhu Babičke gore – Kriva buka na 1059 m

Na vrhu Kriva buka - Babička gora

Ubrzo smo izašli na najviši vrh Babičke gore, na pošumljeni plato koji se iznenada pred nama pojavio. Platoom dominira stara i kriva bukva po kojoj je ovaj vrh na 1059 m i dobio ime – Kriva buka. Taj smo trenutak ovekovečili zajedničkom fotografijom a zatim krenuli u završnicu dana. Brzo smo se kretali osim u jednom delu spusta kojim je dominirala zaleđena staza koja je zahtevala nešto veći oprez. I tu smo prepreku spretno prošli, ponovo sišli do Jašunjskih manastira i pod okriljem zalazećeg sunca srećni i zadovoljni krenuli prema Leskovcu. A tamo… Tihe ulice ispunjene mirisom leskovačkih specijaliteta… Izgleda da smo baš jako gladni!

Za sve što smo u ovom danu prošli, za šume Babičke gore koje kriju burnu istoriju i legende, za odličnu organizaciju i divno druženje tokom putovanja, zahvalni smo našim vodičima PD “Orfej”. Pozdrav, drugari, do sledećeg susreta!

Tekst i fotografije: Emira Miličević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *