Bio je to dan prepun kontrasta: i strog i mek – popustljiv. Strogim su ga činili hladnoća januarskog jutra, inje pravilno raspoređeno duž peščanih staza i vetar koji nas je ni malo nežno požurivao i kao da je s nama razgovarao: “Došli ste u Deliblatsku peščaru, mislili ste – lako ćete kroz doline koje su za sobom ostavile reke što su nekada Njome tekle… I, još ste pomislili – tu i nema nekih visina: samo pređeš preko Zagajičkih brda i nekoliko peščanih dina od po 200 i nešto metara, popneš se na najviši vrh, do spomenika u obliku piramide na 256 mnv, “baciš” pogled koji se pruža na Vršačke planine i Južne Karpate, ako imaš sreće – ugledaš i Dunav u daljini… I, eto.. Tako ste to zamišljali. A, zaboravili ste na Mene – Brzi Vetar Košavu, što neštedimice duvam Banatom, peskom iz Deliblatske Peščare zasipam Vršac, Kovin i okolinu, a vozove iz koloseka izbacujem!” “Ispriča” se tako Košava s nama, hoće da nas isproba, uplaši, ali mi se okrećemo onoj drugoj strani današnje ture-avanture, mekoj i luksuznoj poput najfinijeg baršuna.

I, eto nas u hladno januarsko jutro, dva dana pred Božić, u ataru sela Orešac smeštenom između Vršca i Bele Crkve. Prvi deo dana proveli smo veoma nadahnuto, u bezimenom “filmskom selu” na obali Dunava. Nakon kratkotrajne vožnje minibusom ulazimo u jednu potpuno drugačiju priču: sunce je uspelo da se izbori s maglom i tmurnim oblacima i sada pravi jedno vrlo pitomo okruženje. Svoj je snop blještavila najviše usmerilo prema zvoniku rumunske pravoslavne crkve, koji dominira ovim krajolikom. Crkva je izgrađena 1871. godine i tada je bila zajednička – srpska i rumunska. Ipak, 1910. izvršena je podela imovine, crkva je pripala Rumunima, a od dela koji im je isplaćen Srbi su 1912. podigli novu.

Ovde reke nema. Idemo preko plodnih oranica, a zatim postepeno zalazimo u regiju peščanih dina i kupastih lesnih uzvišenja i kao da uranjamo u pitome brežuljke zlaćanog odsjaja, a miris zemlje se otima ispod rashlađenog snegovitog plašta. Penjemo se na uzvišenje koje je na nekih 40 metara iznad nekadašnjeg korita reke Karaš. Sada je korito isušeno, a voda usmerena u kanal Dunav-Tisa-Dunav.

Našli smo se na jednom zaravnjenom platou iz kojeg je izbijala čudnovata energija. Pomislih kako me moje fantazije često, s mesta na kojem sam, odvedu negde baš daleko – i vremenski i istorijski i geografski, a nekada se to graniči i s naučnom fantastikom. U trenutku se setih i mog mlađeg sina s kojim sam samo jednom u ranom osnovnoškolskom uzrastu otišla u biblioteku da pozajmi knjige koje je želeo da čita: kada je bibliotekarka videla s kakvom strašću traži naslove s tematikom naučne fantastike i s kakvim razumevanjem o njima priča, pustila ga je da slobodno sam „tumara“ i bira, bez ikakvih ograničenja. Žena je bila fascinirana a ja još više, samo to ničim nisam pokazala jer bi bilo – kakav sam roditelj kad i ne sanjam o intelektualnim kapacitetima svog deteta… Pa, kakav sam… Eto, učim, stalno učim od svoje dece.

A, odavno sam naučila i: „Ne veruj svemu što misliš“! Zavedu te nekad te misli, prepustiš im se i napraviš pravo čudo ni iz čega! Umem ja to, ali umem i da se „vratim“, te tako i znam da se na zaravnjeni vrh uzvišenja kojim sad bezbrižno hodimo ne spuštaju „Marsovci“ u svojim NLO, kako sam ja to zamislila, već je ovde arheološko nalazište od izuzetnog značaja! Radi se o višeslojnom praistorijskom nalazištu imenom Židovar za koje je utvrđeno da prvo naselje potiče još iz ranog bronzanog doba, a da je život na Židovaru prestao dolaskom Rimljana i uspostavljanjem granice na Dunavu. Arheološka istraživanja koja su započeta još 1948. godine privremeno su prekinuta pa nastavljena 1996., i pokazala su da se na ovom mestu nekada davno vršilo žito; dakle – ovde je bilo gumno. U praistoriji gumno je predstavljalo sveto mesto na kojem su se gradili hramovi, a uz božanski se blagoslov sunčeva energija pretakala preko žitnih polja i pretvarala u brašno i na kraju u svetu hranu – hleb. Zato ovo mesto zovu i Žetvar. Sistematskim istraživanjima krajem XX veka došlo se do neverovatnog otkrića: spuštajući se “dublje” po slojevima ovog značajnog arheološkog nalazišta došlo se do sloja za koji se ispostavilo da potiče iz I veka n.e. Tu su pronađeni ostaci veće građevine prekrivene belim krečom i pretpostavka je da je reč o primitivnoj crkvi – najstarijoj pronađenoj crkvi na svetu! Na istom mestu pronađeno je i najstarije hrišćansko venčano prstenje na svetu.

Na ovom se lokalitetu istraživanja i dalje vrše, a Židovar je pod zaštitom države kao arheološko nalazište od izuzetnog značaja.

Idemo dalje, ali mene ne napušta snažni uticaj mistike i samozatajne energije koja naizmenično izbija iz prostranih pašnjaka i čudesnih grebenskih brežuljaka. Nailazimo i na jamu koju je najverovatnije iskopala lisica u sklopu svojih priprema za koćenje i podizanje mladunaca. Lisice za svoja staništa biraju glinene ili peščane brežuljke, odnosno mesta koja nisu tokom zime stalno smrznuta, i tu iskopaju sistem tunela sa nekoliko ulaza/izlaza. Zanimljivo je da se ovom gradnjom, zbog poteškoća u pronalaženju odgovarajućih mesta, koristi više generacija, nekad čak i vukovi.

Sada se spuštamo do vojnog tenkovskog poligona, gde smo pored jednog rashodovanog tenka-mete prozborili po koju i s vojnikom koji je ovde na dužnosti. Sa pristojne razdaljine posmatralo nas je krdo magaraca i konja i stado ovaca. Još malo pešačenja, još puno košave, pa uspon na najviši vrh Zagajičkih brda, na 256 mnv, sve do piramidalnog obeliska i visokog meterološkog stuba za merenje brzine vetra.

Jesmo li se popeli – jesmo, sad ćemo da prođemo i pored trske koja ovde sporadično raste još od vremena kada su ova brda činila ostrvo u Panonskom moru. Evo, sad već silazimo i prolazimo kroz impresivni lesni tunel. A, onda nogu pred nogu sve do sela Šušara i naše krajnje destinacije u današnjem danu.

Bio je ovo divan pretpraznični mozaik ispunjen mirisom vetra, reke, šume, zemlje i peska, preplavljen zanimljivim pričama i događajima iz daleke prošlosti.

Naravno, hvala carici Mariji Tereziji koja je u drugoj polovini XVIII veka započela s pošumljavanjem ovog prostora radi vezivanja peska i sprečavanja njegovog razvejavanja. Legenda kaže da je ovakav preokret nastupio nakon što su, nošena vetrom, sitna fina zrnca dospela u tanjir sa supom uvažene carice….

U potrazi za novim turama i avanturama, i opet da se zahvalim našem vodiču Vladi Radivojeviću. Naravno, idemo dalje – uvek s najboljima!