Za divno čudo, kada smo se pripremali za ovu vikend-bajk turu i pričali o tome, niko nas nije pitao – A, šta tamo ima, zašto idete baš u Temišvar? Naprotiv, svi su jedva čekali da se sa tog puta vratimo i prepričamo svoje utiske.

Ovo smo naše putovanje temeljno pripremali, a povod je bio Snežin i moj rođendan. Naime, u poslednjih 9 godina rođendane smo slavile na Čiker-MTB maratonu, a ovaj put smo izabrale da se društvo okupi u Zrenjaninu i da vozimo bicikle pored Begeja, sve do Temišvara. Istina, Sneži je rođendan 29.6., a meni 1.7., ali ova biciklistička staza internacionalnog karaktera, koja spaja dva grada u dve zemlje – Srbiji i Rumuniji, u svojoj celoj dužini i sa regularnim prelaskom granice otvorena je isključivo od aprila do oktobra i to samo poslednji vikend u mesecu. Dakle, nismo imale mnogo izbora po pitanju termina, te smo odlučile da je vikend 24.6.-25.6.2023. idealan da nas dve i opet zajedno proslavimo rođendan, i to na biciklu, kako je i red.

Uglavnom, nas smo šestoro, troje pristiglo iz Begrada, dvoje iz Čačka i Sneža iz Vrnjačke Banje, u odličnom raspoloženju i s nesputanim ushićenjem krenuli sa parkinga ispred fabrike „Dijamant“ u Zrenjaninu na put dug 82 km. Jutro je sunčano i veoma toplo, ali prognoza nam nije naklonjena i kaže da će od 14 h nadalje padati kiša, najpre slabijeg intenziteta pa onda i jaka, goropadna. Ovog proleća je kiše i previše i svima je već dosadila, tako da smo na pomen lošeg vremena samo odmahnuli rukom kao da teramo dosadnu muvu i odlučili da nam ništa neće pokvariti dan. Prvih nekoliko kilometara je uhodavanje (utočkavanje, preciznije rečeno), vožnja ide paralelno sa magistralom, i priprema za lepe predele pored begejskog kanala. Po dolasku u Klek kreće vožnja stazom koja je potpuno bezbedna, bez motornih vozila (hm… ipak je bilo  nekoliko e-trotineta i e-bajkova, pa ne znam kako se to računa!) i bez ikakvih neprijatnih iznenađenja. Begej nam je stalno u vidokrugu, okružen je bujnim raslinjem, pa je i sama reka poprimila nijanse zelene. Staza je u jednom delu ukrašena raskošnim makovima i raznobojnim mirišljavim cvetićima i bila je milina voziti kroz taj biljni špalir. Vetar se poigravao i sa nama i sa šašom koje je bilo u izobilju i pravio neobične zvukove.

Žito, Žitište, … Roki!

U momentu kada nam je oči zaslepilo zlatno klasje bila sam sigurna da smo u blizini Žitišta, jer je ovo ljupko naselje ime dobilo upravo po žitnim poljima kojima je okruženo. Pre četiri godine obeleženo je 700 godina od prvog spominjanja Žitišta, ali tada pod imenom Begej Sveti Đurađ. Duga je i bogata istorija ovog kraja, a jedna od zanimljivosti je da je naselje nekoliko puta menjalo lokaciju zbog čestih plavljenja Begeja. Sada je blizu begejskom kanalu, dakle i stazi kojom vozimo, tako da nije bilo dileme i lako smo skrenuli udesno, sišli sa staze, ušli u Žitište i pravo pred – Rokija! U stvari je to statua filmskog lika Rokija Balboe izrađena tehnikom modeliranog betona, koja je ovde postavljena na inicijativu grupe meštana kao simbol istrajnosti, želje za promenama i za novi početak, što svima nama treba. Svaka čast!!

Pored statue su se zatekli lokalni prodavci magneta za frižidere. Pomislih da sigurno prodaju magnete sa likom Rokija i već sam počela da nabrajam kome ću sve da ih kupim, a onda sam shvatila da su u pitanju samo magneti sa raznim imenima.. Milica, Ružica, Petar, Slavko… A gde je Roki?? Oteo mi se uzvik razočarenja i pitanje – pa, kako, zašto? Odgovor je bio doslovce ovakav: „Kad bi vi znali šta sve ljudi traže, ko će svima ugoditi!!“

Dalje prema “granici” i Temišvaru

Vratili smo se na stazu, ali opet pravimo kraću pauzu jer ne možemo da odolimo brodićima koji plove kanalom; pozdravljamo se s njihovim veselim posadama i uživamo u prizoru koji pred nama sporo promiče.

Povremeno nam oblačići zaklone sunce pa se onda setimo i prognoze, malo ubrzamo, ali samo do prve prilike kada se povaljamo po travi pored staze i osluškujemo cvrkut ptica. Dok ptice pevaju, ništa od kiše… Tako razmišljam. Ipak, nismo se previše opuštali u vožnji jer je na dosta mesta asfalt u prilično lošem stanju, napukao, negde kao i da je proklizao. U jednom delu smo prošli kroz visoku travu koja je izdžikljala s obe strane staze i ranjavala nam noge i ruke. Kasnije smo videli da su nam otvoreni delovi tela burno odreagovali na te trave, onako alergijski, svrbežom i sa puno plikova. Prešli smo most kod Itebeja i tu se sreli sa prvim biciklistima koji su išli u našem pravcu. Bili su to naši drugari iz Pančeva s kojima smo se kasnije nekoliko puta mimoilazili i usput zadirkivali jedni druge. Goran, poznat po tome da ne voli da staje kad, kako on kaže, uhvati ritam, ipak je podlegao našoj euforiji i svaki put stao kad smo hteli da predahnemo. Pančevci su mu dobacivali: “Zar ne vidiš da ljudi buše gume da bi ti odobrio pauzu”… Zdravog smeha nikad nije naodmet. 

Negde na pola puta, na otprilike 40. kilometru, došli smo do belog kombija i auta koji su bili parkirani uz samu stazu, a tu su bili i pogranični policajci, njih dvojica, barem smo ih toliko videli. Bilo je jasno da smo stigli do improvizovanog graničnog prelaza, te smo iz vodonepropusnih kesa povadili pasoše i dali na pregled, a zatim nastavili još nekih 4-5 km kroz ničiju zemlju, došli i do rumunske policije i podružili se malo i s njima. Na obe granice smo skidali kape, kacige, naočare, … Ja i rep od kose razvezah, pa sam se setila kako sam jedne godine isto na granici sa Rumunijom imala slično iskustvo. „Skinite kacigu… A sad skinite naočare… A sad skinite gumicu i šnalu sa kose… A sad… A, u stvari, gde idete? Odakle ste..?“…. Ajoj…. Uglavnom, prošli smo, i konačno ušli u Rumuniju.

Ovde je asfalt lošiji jer je rumunski deo staze napravljen nekoliko godina pre srpskog dela, pa je i više oštećen. Ono što smo svi primetili je da je priroda lepša na našoj strani, da je puno više cveća i bujne vegetacije, te je zato i Begej zeleniji i atraktivniji, a reklo bi se i dublji. Na rumunskoj strani je prilično pusto, skoro i da nema kuća, a staza je dosta otvorena, puno je manje drveća. Dobro je to što na svakih 5-6 km ima postavljeno odmorište, ali nigde nema vode, baš kao ni na srpskoj strazi, pa to treba imati u vidu. Prve kuće smo videli kad smo se već dobrano približili Temišvaru.

Staza nas je vodila skroz do apartmana gde smo rezervisali noćenje i snašli smo se bez problema. Usput smo svratili u prodavnicu i kupili pivo i sokove, da nazdravimo uspešno izvedenom prvom delu naše vikend-akcije. U dvorište apartmana ušli smo u pratnji nekoliko kapi kiše koja je brzo prestala.

Šetnja Temišvarom

Nakon kraćeg odmora u Vig-apartmanima (preporuka!!) krenuli smo u obilazak grada i na večeru. Išli smo biciklima jer je Temišvar savršeno ispresecan biciklističkim stazama i potpuno ravan – neverovatno koliko je ravan, i taj mi je utisak bio baš jak! Brzo smo došli do centra grada koji je ime dobio po reci Tamiš koja je nekada ovuda tekla ali joj je tok promenjen, tako da je u Temišvaru ostao tihi, stidljivi Begej.

Centar grada je prelep, sa brojnim građevinama iz doba Habsburgovaca, zbog čega Temišvar zovu i Mali Beč. Trgom pobede dominira rumunska Saborna crkva, pokrivena crvenim i zelenim crepovima, poređanim kao mozaik. Ovo je i najviša pravoslavna bogomolja van Rusije, visine 90.5 cm. Ispred ove crkve je 1989 godine počela Rumunska revolucija protiv diktatorske vladavine Nikolaea Ceausescua, a na ovom Trgu je Temišvar proglašen za prvi slobodni rumunski grad.

Nasuprot crkvi je spomenik Vučice koja doji Romula i Rema i poklon je Rima Temišvaru. Svuda okolo je mnogo predivnog cveća i zelenila i predivan je osećaj šetati ovim delom grada. Fotkali smo na sve strane, premda se ta lepota i dominacija prelepih zgrada ne može preneti… Naravno… Stigli smo i do fontane Ribica, poznatu i pod imenomi Fontana ostavljenih, jer se veruje da su sve ljubavi koje su počele kraj ove fontane – bili neuspešne!

Ima tu još mnogo mnogo zanimljivosti, zato sam sigurna da ću u Temišvar i opet doći.

Povratak kući

Neočekivano, ali jutro u Temišvaru je oblačno, bez tračka sunca i nade da bi ga uskoro moglo biti. Oblaci teški, kišni, kao da nam se rugaju i samo što ne progovore: Sad će kiša, a što brinete, nećete dugo čekati?!… Imaju oni taktiku, ali imamo i mi, te smo odlučili da budemo brzi, brži. Požurili smo s pakovanjem, pozdravili se s odličnom atmosferom dvorišta i apartmana u kojima smo bili smešteni, doručkovali pored Begeja, skupili snagu pa udarili šprint bez zaustavljanja narednih 20ak kilometara. Ideja je bila da kišne oblake ostavimo iza sebe, da se sad malo mi narugama i da se približimo vedrom nebu i suncu.

Ekipa je bila kompaktna, složna, bez puno reči, ali nasmejana u svakom trenutku. Povremeno bi samo neko dobacio – uh! -, pa bi se opet svi nasmejali i nastavili da pedalamo u istom ritmu. Usporili smo tek kad je nebo pred nama počelo da se osmehuje plavičastim osmehom, a kišonosni oblaci potpuno ostali iza nas. Što smo se više približavali improvizovanom graničnom prelazu to su se oblaci više povlačili a sunce se sve više širilo iznad naših glava.

Konačno smo mogli sporije da vozimo, da se zaustavljamo i fotkamo, a kako smo se približavali granici tako su se i oblaci razilazili i sunce je stidljivo provirivalo. Dalje.. Ma, bilo nam je fantastično! Svratili smo u Srpski Itebej i u odličnom restoranu MS malo predahnuli i počastili se. Provozali smo se ulicama ovog lepog seoceta, obišli deo jezera („Nema ovde jezera, ima samo ribnjak“ – reče nam mladić kojeg sam pitala kako da stignemo do jezera), usput se družili s meštanima koji su došli na pecanje i uživanje u prirodi (dakle, stvarno je ribnjak), oni su nam mahali i usmeravali nas kako da se opet vratimo na stazu. Tu smo se probijali kroz visoku travu, malo se i penjali, ali uspeli.

Za kraj – Sneža igra odbojku, i to baš u Kleku, mestu koje je iznedrilo šampione u odbojci – braću Nikolu i Vladimira Grbića! „Znate li vi šta znači igrati odbojku u Kleku? Nema dalje!“ – reče Sneža, sva ozarena u žaru emocija i „borbe“, pa se i mi pridružujemo i kažemo – bio je ovo još jedan čaroban vikend u prirodi, sa prijateljima. Hvala svima koji su svojim ranijim nesebičnim objavama i korisnim informacijama pomogli da se dobro snađemo i provedemo savršena dva dana na biciklu.

Pozdrav svima, vidimo se opet uskoro, i – budite uvek s najboljima!