Jutro u Rožajama je izuzetno vrelo, ali visoke temperature nas danima prate pa smo se već i privikli. Sigurno je da vrućina umanjuje kvalitet našeg bicikliranja, ali sve je bolje od one nesrećne 2018. kada smo danima kisnuli i smrzavali se. Zato neću da se žalim, već bolje da krenem sa pripremama za IV Čiker-maratonski dan.

Zbog veoma napornog jučerašnjeg dana i trećeg treka u nizu od preko 80 km i više od 1500 visinskih metara, jutros smo nagrađeni kasnijim polaskom u vožnju. Na centralnom gradskom trgu družimo se uz limunadu s našim divnim prijateljima Rožajcima, prisećamo se ranijih susreta i planiramo naredne. Pridružuju nam se i ostali drugari, a jedino nema Sneže i Nataše: Sneži je danas rođendan i zovem je da joj poželim dobro zdravlje, sreću, blagostanje i lepa putovanja u dobrom društvu. Pitam je gde je i kažem joj da je čekamo sa hladnom limunadom, ali Sneža odgovara da se ona i Nataša već rashlađuju na izvorištu Ibra! Aha, uskoro ćemo i mi tamo, dakle, vidimo se!

Pre toga smo nas nekoliko maratonaca popričali sa novinarkom lokalne TV Lejlom i njenim kolegom kamermanom, a te divne mlade ljude najviše je interesovalo kako nam se dopada u njihovom gradu i šta nam je posebno interesantno, te da li bi ponovo ovde došli. Rožaje, Rožajci i Rožajske planine su meni jedna od omiljenih tema, pa mi je bilo zadovoljstvo da ispričam kako i kada sam u ove krajeve prvi put došla, da sam ovde bila već nekoliko puta kao gost u planinarskim domovima “Ahmica” na Štedimu i „Grope“ podno Hajle, na mnoge se planinske vrhove popela pešice ili planinskim biciklom. Puno je to dogodovština, priča, divne prirode i ljudi zbog kojih i opet ovde dolazim, a u međuvremenu sam postala i član PK „Ahmica“ i time se ponosim.

Još jednom proveravam zalihe vode, pozdravljam se s drugarima a znam da se razdvajamo samo fizički, jer će nas u mislima pratiti i davati nam vetar u leđa. Na čuveni zvuk trube u sredu 29.6.2022. krećemo u IV Čiker-maratonski dan. Vozimo makadamskim putem kroz šumu, sve vreme je nenametljiv uspon, povremeno zasmeta krupnije kamenje, ali uglavnom je sve vozivo i bez problema. Krećemo se padinama planine Hajle i negde podno vrha Maja Dramadol dolazimo do vrela reke Ibar. U ovo vrelo voda pristiže iz tri veća i nekoliko manjih izvora sa Hajle, koji se zajedno spajaju u izvor Ibra. Reka dalje teče još 30 km kroz Crnu Goru čineći živopisnu klisuru i predivne predele, a zatim ulazi u Srbiju.

Izvorište je ispunjeno grajom i super-raspoloženjem biciklista. Pogledom tražim Snežu, a znala sam i gde ću je naći, pošto smo nas dve ovde, zajedno s Milutinom, već bile prošle godine: Sneža sedi na kamenu u hladovini, oko nje lepota izvorišta, a sunčevi se znaci pod neobičnom kosinom odbijaju od zelene vodene površine. Snežo, baš ti je lep rođendan!

S nama su i naši domaćini, predstavnici TO Rožaje i lokalne TV. Pozdravljamo se s njima, zahvaljujemo na divnom gostoprimstvu i nastavljamo put. Penjemo se i dalje obroncima Hajle, uspon je sve je intenzivniji i teži, kamenje sve krupnije, nezgrapnije, mnogo je kolotraga nastalih od snegova koji su se ovde u proleće topili. Na sve smo većoj visini, skoro 1700 metara, sve je više gorostasnih četinara, te je i vrućina podnošljivija.

Prolazimo najtežih 25 km, izlazimo na širok, utaban put, uživam u vožnji s pogledom na prostrane livade i planinske vrhove u daljini. U jednom trenutku ostajem sama na stazi, mirno je, tiho, sad ni ptičice ne čujem. Ipak, nisam sama, jasno je, jer osećam blago podrhtavanje tla, čujem topot i njištanje konja, i već u sledećem momentu preda mnom se pojavljuje veliko krdo! U čudu su i oni i ja! Lagano sam se pomerila u stranu, tik uz jedno uzvišenje, i sklonila se da im ne budem na putu, da me ne dožive kao uljeza. Celo krdo je najpre zastalo, pa je kao nezainteresovano za mene, ali kada su počeli da se komešaju i njište znala sam da se približavaju i ostali moji drugari. Ždrebad se stisla uz svoje odrasle pratioce i zajedno su se dali u galop, ali ne stazom već pravo u brdo! Neverovatan susret!

Nastavak vožnje je predivan: idemo Katunskim putem „Granični visovi“, koji obuhvata područja nekolilko planina – Čakor, Mokra, Smiljevica i Hajla, koje čine severoistočni ogranak Prokletija, najjužnijeg lanca Dinarskog gorja. Ovaj katunski put je tematska staza koja povezuje preko 30 katuna na planinama neposredno uz granicu sa Kosovom i predstavlja jedan od turističkih proizvoda u Crnoj Gori koji se u velikoj meri oslanja na kulturno nasleđe i tradiciju. Svi katuni na ovoj trasi dobili su i solarne sisteme, tako da je putniku-namerniku omogućeno ne samo da ovde predahne, možda i prespava, kupi nešto od domaćih proizvoda, već i da napuni baterije mobilnih telefona, a u slučaju nekih mojih drugara i baterije e-bajka.

Pauzu smo imali u katunu na visoravni Džakovica, na 1626 m n.v., gde smo užinali mantije (jelo od testa punjeno mlevenim junećim mesom). Narodno predanje kaže da je devojka pre nego se uda morala da zna da sprema mantije, a posebna umetnost je bila da one budu što manje. Porodica mladoženje koja je nakon svadbe odlazila u tazbinu služena je prvo mantijama uz kiselo mleko, a nakon toga su se služila slatka jela. Mi danas uz mantije imamo jogurt, a za vodu smo se spustili niz jednu padinu gde je katun pored kojeg je izvor. Ispred katuna je baka sa unucima koji su veoma vredni i pomažu oko branja i sušenja gljiva, kao i poslova oko stoke. Baka kaže da imaju i ždrebe, ali nisam shvatila gde je u tom trenutku; pretpostavila sam da je zajedno sa ovcama negde na pašnjaku. Domaćini su pred nas izneli sok od zove, sir i rakijicu i nije imali smisla odbiti njihovo gostoprimstvo. Ćerim je dečicu za njihov trud i nagradio, premda su jedva prihvatili ideju da kupe sebi čokoladu kad dođu do prve prodavnice po povratku u selo. To je za naš srećan nastavak putovanja i Snežin srećan rođendan, rekosmo, te su tek onda stidljivo prihvatili ponuđeno.

Usledio je povratak na katunski put i konačno, nakon dugog uspona, i perfektan spust. Mada prilično tehnički zahtevan, sa puno kamenja, sipara, kolotraga i razvaljenog makadamskog puta, ni malo naivan, ipak je u toj svojoj surovosti spust bio lep. Kasnije sam saznala da je nekolicina naših drugara proklizala na nekim od deonica, tako da je bilo i padova, ali su svi bili sa srećnim završetkom – tek tu i tamo neka ogrebotina i modrica.

U Berane smo se spustili već oko 4 sata poslepodne, nakon 42 km vožnje i 1000 visinskih metara. Bilo je jako vruće i brzo smo našli način da se osvežimo – još dok smo prelazili most videli smo plažu na Limu i naše drugare koji se rashlađuju u zelenoj reci. Idemo i mi! A, vidimo se sutra u V maratonskom danu, na putu preko Bjelasice, sve do Kolašina. Sada, ne zamerite, odosmo na zasluženo osveženje!