Još jedan jun i još jedna Čiker-ekskurzija!

Mama i tata ni ove, 2016., nisu imali ništa protiv da me puste na maraton, u režiji MTB Čiker-kluba iz Kraljeva. Kažu, tamo dolaze sve dobra deca, bave se sportom, dobro uče, vole prirodu, ne piju, ne puše, rano idu u krevet, … Kud ćeš bolje! Nešto sam im ja prećutala, nešto i nisu mogli da znaju, druga je to generacija, i duga je to priča! Setih se, samo se jednom tata naljutio na mene: došao je u školu, na roditeljski, a na oglasnoj tabli u hodniku moj tekst sa maturske ekskurzije! Moram da priznam da nisam razmišljala da bi moglo da dođe do toga, da taj tekst pročita i moj tata… Hm… A, šta je mislio da se radi na ekskurzijama?! Uspela sam nekako da se „izvučem“, rekla mu da sam pola izmislila, ne bi li priča bila interesantnija, i tata je objašnjenje „progutao“. Posle toga sam jedan period pred svaki izlazak dolazila pred njega, jer me je mama obavezno „cinkarila“: „Idi da te tata vidi kako si se obukla“, „Joj, mama, pa video me je neki dan kad sam izlazila“, „Neka, neka te vidi opet!“ Pa dodaje: „Vidiš li ti kakvu ti ćerka haljinu nosi, jedva joj gu…u pokriva!?“ I, tako… Prošlo je i to. Sve prođe.

 

 

I, da se vratimo na maraton. Dođe taj 25. jun, a evo i nas, pristigosmo sa svih strana, ali nam je jezik zajednički: ljubav prema životu na naš način! Ima li ko iz Beograda? „Imaaaaaa!“, iz Bijeljine? „Evo meeeeee“, iz Stepojevca? „Tu smooooo“, iz Crne Gore? Slovenije? Nemačke? Italije? Mađarske? Domaćini – Kraljevo, Vrnjačka Banja? …… Pa, kakva energija, ljudi moji, preplavili smo kraljevački trg zadovoljstvom i urnebesnim smehom! Stvorene su najfinije emocije, koje nas vezuju za dugi niz godina. Meni je četvrti put da sam na ovom maratonu: godina po godina, i ja se nadam svom Čiker-punoletstvu! 

Uđosmo u zgradu Gradske uprave, na „svečani koktel povodom otvaranja Čiker-MTB maratona 2016“. U Klubu odbornika usledio je prigodni pozdravni govor od strane organizatora, od našeg Radoslava Golubovića – Goluba, pa zatim i ostalih, zaduženih za brojne naše želje i pozdrave, a iznad svega za našu bezbednost. Lepo nam je bilo, poslužili smo se raznim božanstvenim đakonijama, slanim i slatkim, ali da nam od tog slatkog ne bi sutra bilo malo i gorko, tj da bi bili spremni za prvi dan maratona, ubrzo smo se i razišli. Spavanjac je organizovan u „Domu učenika srednjih škola“. Vrućina je nesnosna, nije lako uvesti se u san, nestrpljenje nas sve više obavija, ima i malo treme…

Ma, biće to sve dobro! Sutra je novi dan, i naš novi početak!