Ovde te istorija „pritisne“ sa svih strana. Povremeni „begovi“ u unutrašnjost planine samo te prividno vrate u realno vreme; ipak je dominacija Dunava toliko izražena da sve vreme vezuje i misli, i telo, i osećanja. U kombinaciji s vrhovima Miroča – to može samo Dunav!

U nedelju, 26. januara 2020., grupa planinara vođena Vladom Radivojevićem krenula je iz Beograda prema Miroču. Miroč je planina u Istočnoj Srbiji, smeštena u Nacionalnom parku „Đerdap“, s najvišim vrhom Veliki Štrbac na 768 mnv, i još mnogo drugih atraktivnih vrhova koji se ogledaju u moćnoj reci. Rimljani su je nazivali „Unum“ – Prva (Jedna ili Jedina), i time rekli mnogo o njenom značaju. Važna je ova planina i meni: pre šest godina sam njene vrhove obilazila biciklom, neizmerno uživala, i znala sam da ću i opet ovde doći.

Pauzu na putu dugom skoro 200 km pravili smo u Golupcu, produžili prema Lepenskom Viru i Donjem Milanovcu, sve uživajući u pogledima na obnovljenu Golubačku tvrđavu, na Treskavac na nasuprotnoj, rumunskoj strani Dunava, na … Ima ovde lepote, treba se samo „otvoriti“ prema njoj.

Početna tačka pešačenja bila nam je iza sela Golubinje, na parkingu s desne strane magistrale, baš pored česme. Tu nas je sačekao jedan od čuvara nacionalnog parka, jer je naš dolazak bio najavljen, a i ulaznica u NP se naplaćuje. Ovde je i tabla na kojoj piše: „Nacionalni park „Đerdap“, Lokalitet u I stepenu zaštite. Strogo zabranjen pristup bez pratnje čuvara nacionalnog parka. Najaviti svoj dolazak na tel. 030-2150070“. Eto, tako.

Sad možemo i da krenemo, i to odmah u uspon. Jutro je bilo vedro, osunčano, prohladno, ali brzo smo se ugrejali. Prolazimo kroz miročku šumu, izlazimo na greben, hodamo kamenitom stazom. U kom je istorijskom periodu staza nastala – ne znam, ali misli mi hrle ka rimskom dobu, kada je Miroč predstavljao transportnu vezu sa istokom, i ovuda je prolazio tzv „rimski put“. Izgrađen je po naređenju rimskog imperatora Tiberija, a na samoj planini je postojalo nekoliko objekata čija je namena bila da put zaštite. Ima i dan-danas ostataka tih građevina, ponajviše u samom selu Miroč.

Ako se, ipak, mislima i maštom vratim u period nama bliži, „stižem“ do srednjeg veka i doba turske vladavine; već počinju da nas „opkoljavaju“ vitezovi; eeno ga tamo u daljini i Kraljević Marko na svom krilatom konju Šarcu!! A, gde su vile? Gde je Ravijojla? Biće da su se izgledom i dahom toliko „srodili“ s ovom prirodom, da se i ne razaznaju baš najbolje. Ali, neka ih, sigurno nas prate sa pristojnog odstojanja, naše je sada da se posvetimo sebi i ovom danu. Osim ako nam se putevi baš ne ukrste…

Po izlasku na greben sve vreme nas prati grandiozni Dunav. Ponovo zalazimo u šumu i hodamo po tepihu od jesenas popadalog lišća, zaobilazimo drveće koje je ovde našlo mesto za svoj počinak. Uskoro skrećemo u desno i izlazimo na vidikovac Mali prilaz, sa predivnim pogledom na Kazan – najuži i najdublji deo Đerdapske klisure. Dunav deluje mirno, zadovoljno, napravio je sebi put među moćnim stenama i sada se bezbrižno kotrlja. Znala sam da sam trebala i opet ovde da dođem…

Idemo dalje, i opet kroz šumu, pa preko livada, pored napuštenih imanja. Sve je toplije, pravimo povremeno kraće pauze. Vreme čuvamo za naredne vidikovce i opuštanje na stenama. Ponovo ulazimo u šumu, nagib je sve veći, svuda oko nas stene u mahovinu odevene. Lepo je i mirišljavo. Miriše na zemlju, na kamen, na školjke. I na more! Da, na more miriše! Ovim je prostranstvom nekada gospodarilo Panonsko more, koje se najpre podelilo, zatim se jedan deo postepeno povukao i nestao. Od voda koje su se zadržale, dugotrajnim procesom formirao se Dunav. Kažu, „pred očima ljudi iz kamenog doba“…

I dalje smo u šumi, nagib je sada ujednačen, stali smo pored putokaza koji nas nesumnjivo vodi na najviši vrh Miroča – Veliki Štrbac. Još samo malo i izlazimo na izrazito eksponirane, atraktivne stene, raznih oblika, koje kao da izranjaju iz Dunava. Sve je lepo, ali, rekla bih, najlepši i najupečatljiviji je bio baš taj prvi trenutak i susret s ovim božanstvenim kamenim formama. Ima tu i oblih, uglačanih formi, ima i nazubljenih, raznih oblika, veličina, položaja. Prepliću se ili potpuno razdvajaju. Postepeno se spuštaju prema reci, ili se odižu od nje, teško je reći; ono što mi vidimo odozgo je samo jedan doživljaj i jedno viđenje. Mislim da ću, ipak, i opet ovde doći. Ne znam zašto, ali uvek mi je ovakve lepote malo. I obavezno dođem po još.

I nastavak naše današnje šetnje bio je impresivan. Po izlasku na vidikovac Ploče iznad kanjona Mali Kazan ušli smo u prvi sumrak, pa je i Dunav od zalazećeg sunca poprimio drugačiju boju, baš kao i stene kojima je okružen. Napuštamo Ploče, nastavljamo našu živopisnu šetnju, probijamo se kroz gusto granje, evo nas na još jednom vidikovcu, lepo je, upijamo i poslednje zrake sunca. Zahvalni smo. A, to što se s Markom i Ravijojlom nismo danas sreli…. Pa, .. Kažem ja, doći ću ovde i opet.