“Videćeš, biće ti žao ako mi ne ispuniš želju; ja ću da tugujem, a ni ti onda ne možeš da budeš srećan!” Ovo je bio moj vapaj i poslednji u nizu pokušaja da ubedim Gorana da malo posao ostavi po strani i privolim ga da nedeljni dan provedemo na Dunavu. “Pa, šta bi ti htela? Opet u Ram? Koliko smo puta već bili tamo: i biciklom obilazili, i pešačili preko dina ramsko-zatonjske peščare, i do ramske tvrđave se peli… I opet nije dovoljno?!” Čudan ovaj Goran, kao da ne zna da kad je lepo nikad nije dosta! A možda je i shvatio, jer je nedugo potom dao “zeleno svetlo” i pozvao još nekoliko naših prijatelja – biciklista da nam se pridruže u jednom relaks-danu. Za to vreme dogovora i pregovora moje su želje rasle, tako da bi iz ovoga mogla da se izvuče i pouka: bolje što pre mi ispuniti želju, jer ako mi se da prostora za razmišljanje i delovanje iz nje će proizaći još jedna, pa još… I, na kraju krajeva – šta je čovek bez želja?

Nedelja je, 22. jul 2018., i nas šestoro stižemo u Ram, seoce na obali Dunava nekih 15ak kilometara udaljenom od, recimo trenutno poznatijeg, Velikog Gradišta. Skidamo bicikle s krovova automobila, pripremamo se za vožnju i druženje i smejemo se kišici koja pokušava da nas uplaši. U strahu su velike oči: može u ovo malo kapi da se vidi i uragan, veliki plavni talasi, cunami, svašta nešto, ali mi u njima vidimo samo nagoveštaj lepog dana. Takvi smo, pa to ti je! Vreme je i da pozovem Žiku; da li možda imam tremu? Iskreno govoreći, pred najvećim ljudima uvek sam se osećala i najbolje, a kad sam Žiku ugledala i već izdaleka prepoznala podsetio me na jednog mog direktora, profesora univerziteta i u svetskim razmerima visoko kotiranog lekara i naučnika; moje koleginice su mi govorile da više vole da “nemaju posla s njim” jer im je bio nekako previše ozbiljan, strog, dalek i stran, nedostižan. One nisu gledale u njegove oči. Ja, potpuno suprotno, s uvaženim sam profesorom uživala radeći, ulivao mi je samopouzdanje i hrabrio da nastavim da učim i radim još bolje i sigurnije. To su ljudi koji gospodare situacijom i kad si pored njih tvoj boljitak je zagarantovan, jer svojim entuzijazmom, upornošću, vrednim radom i konstantnim napretkom prosto “pokupe” i mnoge pored sebe i tu više nema nazad. Samo napred.

Eto, tako sam ja “videla” Žiku i ne upoznavši ga lično, ali sve ono što radi za “svoj” Ram čini ga zaista Velikim. I, desilo se tako da prvog januara ove godine Goran i ja izaberemo baš Ram i Dunav za jedan novi početak; reka predstavlja život i simbol je napretka i promena, ona daje utehu i govori kada treba, a zaćuti kada oseti naš nespokoj. Možda je baš zato taj hladan ali sunčan i lep januarski dan ostavio tako dubok trag u mojoj duši, te sam pokušala da deo doživljenog “prenesem na papir” i obogatim moj blog još jednim tekstom. Nakon nekih mesec-dva dobih poruku od gos’n Žike u kojoj kaže da je sa zadovoljstvom pročitao moju priču o Ramu, Dunavu, tvrđavi, peščari, i svemu ostalom što čini ovu celinu u koju smo sada ponovo došli, te nas poziva da i opet dođemo: “Želim vam da i dalje nastavite s vašim putešestvijama jer vi to fenomenalno radite, osećajno doživljavate i s ljubavlju prenosite. Sledeći put kada vas put bude naneo u ovaj maleni Ram, potražite čika Žiku skeledžiju da vas detaljnije upoznam s bogatom i burnom istorijom ovog prostora, sedeći pri tom na terasi kafane “Kod tvrđave” i posmatrajući zalazak sunca pre nego što ode na počinak u plamteće vodene prostore Dunava”. Bio je to poziv koji se ne odbija i evo nas sa Žikom u Njegovom Malenom Ramu.

Susret je bio više nego srdačan, jedino je Bane bio zatečen pitanjem: “Jeste li vi iz Zvoncarine ekipe?” Istina je da je Žika “iznenađenje dana” i Goran i ja smo to čuvali kao tajnu sve do samog susreta s našim domaćinom. Sad više tajni ove prirode nema, ali ima mnogo mističnih priča iz davne istorije ovog kraja koje će Žika pokušati da nam približi. Posedasmo tako na terasu kafane koju vodi Žikina ćerka i zapodenusmo priču. Tema je mnogo a skela koja vodi na drugu stranu Dunava, u Staru Palanku, kreće za nekih pola sata, tačno u 10.00, pa je bilo više nego jasno da ćemo razgovor nastaviti u kasnijim satima. Sve vreme dok Žika priča o tome kako je svoj život posvetio Ramu, njegovom razotkrivanju i napretku, pored porodice koja je uz njega, ja razmišljam kako se u našoj blizini, na brdu iznad Dunava, jednoj tvrđavi vraća prvobitni sjaj i kako joj predstoji novi život. Ne mogu da dočekam da pitam Žiku da li ćemo dobiti odobrenje da vidimo dokle se stiglo sa obnovom tvrđave, jer su radovi u toku i zbog bezbednosti ulaz posetiocima nije dozvoljen osim u retkim prilikama. Ipak, Žika je na sve mislio i sa svojim prijateljima-Turcima koji su glavni investitori ali i izvođači radova dogovorio da nam se omogući obilazak tvrđave. Boljeg vodiča nismo mogli da imamo, a šta nam je sve Žika ispričao otkrivaću postepeno. Sad je vreme da se ukrcamo na skelu i pređemo na nasuprotnu obalu Dunava, u Staru Palanku. To što sam ja zamislila da sam na parobrodu i da hukće i pufće na sve strane – naravno da nema veze s realnošću, ali šta ću – ja se očas “izvučem” iz stvarnosti i nađem u nekom drugom svetu. U tom svetu je i opet Dunav i mi plovimo nesputano i prepuštamo se njegovom toku.

Trgoh se kad je prednji deo skele dotakao peščani sprud, a Željko i Goran, vredni moreplovci, pripremili sve za iskrcavanje. Iskrcali se i mi pa put pod noge, odnosno pod točkove, i pravac prema zaštićenom području II kategorije “Karaš-Nera”. U stvari, mi idemo nasipom uz Neru, planinsku reku koja protiče i kroz ravnicu, i s vremena na vreme utanjamo u naslage peska. Ova nemirna lepotica, saznali smo, u proleće često plavi ovo područje i za sobom ostavlja čuvene peščarske stepske livade i pašnjake. Vožnja nasipom je veoma inspirativna, svuda oko nas nabujalo raslinje, zreli suncokreti, plodne oranice. Nera neobično krivuda, pravi meandre koje sve vreme obasjava sunce a vodena površ kristalne čistote blista dok se postepeno od nje odvajamo.

Sada sa makadamsko-zemljane-peščane staze izlazimo na asfaltni put i pravac Bela Crkva i Belocrkvanska jezera. Jezera ima 7 većih, od kojih najpoznatije Gradsko ili Glavno jezero, Vračevgajsko, Šaransko i nekoliko manjih. Nastala su iskopavanjem šljunka, sa čime je početo još daleke 1904. godine, a vodom se snabdevaju iz arteških bunara i podzemnih izvora. Boja jezera je nestvarno zelenkasta, providna, a plaže su ili betonirane ili prirodne, peščane. Mi smo zastali da predahnemo, užinamo, obavezno je i fotkanje pa nazad prema Staroj Palanci da sačekamo skelu i vratimo se u Ram. Ipak od svega najviše želim da se vratim u Ram! Sve mi se i s ove strane dopada, lepo je, nadahnuto, primamljivo, svi su prema nama uljudni osim jednog konobara lošeg vaspitanja, ali ne živim ja s njim pa mi to i nije tako strašno. Sve u svemu, dočekasmo skelu koja je s ramske strane krenula u 13 časova i kojoj do prekoputne treba dvadesetak minuta plovidbe, ukrcasmo se na njena široka pleća kao stari znanci, obradovasmo se ponovnom susretu sa Žikom i krenusmo u susret novim pričama. Na putu do Rama dobili smo nagoveštaj mnogih i ja jedva čekam nastavak. Pre toga da malo virnem u komandnu kabinu na poziv Željka i Radeta, odličnih poznavaoca mnogih tajni Dunava i puni ljubavi prema Ramu, skeli i reci s kojom žive. Hvala dragi ljudi na pozivu i što ste mi pružili priliku da iz još jedne perspektive osetim čari podneblja u koji tako rado dolazim! 

A, o tome kako smo se proveli u obilasku Ramske tvrđave u rekonstrukciji, šta se meni lično najviše dopalo, kako su nas dočekali vredni radnici “načičkani” po građevinskim skelama, kakvi su nam vodiči bili Žika i njegov pomoćnik Goran, šta smo sve naučili o istoriji ovog kraja – starijoj i ovoj novijoj koju sada prave Žika i njegov tim, kako nam je kasnije bilo u mtb vožnji ramsko-zatonjskom peščarom s pogledom na velelepni Dunav, a od koje su nas mnogi meštani odgovarali – o svemu tome u sledećem nastavku.