Uspon je sve jači, dah sve kraći, graške znoja sve veće. “Cedim” se na sve strane, znoj sipa niz rukave, naočare masne od izlučevina kože. Još malo, još samo malo, pa smo na vrhu Kablara. A, koliko je to – malo? Sad smo u šumi, na raskrnici puteva, makadam i levo i desno, a uz puteljak improvizovana tezga i naslagane tegle slatkog od kupina, džema od šumskih jagoda, soka od malina, i onog drugog, nešto “vatrenijeg soka” – domaće šljivovice. Na biciklu smo, nas smo sedmoro pre koji sat krenuli iz Ovčar Banje put Kablara i najvišeg vrha na 889 mnv. Iza leđa čujem brujanje automobila, oko nas ih već ima podosta, iz auta izlaze mladić i devojka, pitaju vredne žene – koliko još do vrha? One spremno odgovaraju (verovatno ih to većina izletnika pita): još 650 metara. “A, može li kolima”? Bilo me sramota tog pitanja, kao da sam ga ja izgovorila, i kao da mi je u punom zdravlju teško da se tih nekoliko stotina metara popnem pešice. Realno, velika je vrućina, vreo avgustovski dan, možda je sledeće pitanje – ima li na vrhu kafić sa klimom??

“Pa, ne možete” – odgovaraju vredne domaćice. “Bolje tu parkirajte, pa polako, nije daleko”. Pogledah prema dole, u svoje noge, koje spremno i snažno potiskuju pedale i idu dalje. “Hoćete da probate biciklom”? Bi mi na vrh jezika… Ali nisam, nisam ništa rekla, samo sam jedva čekala da nastavim i dođem do vrha i pogleda o kojem odavno maštam.

Jutros smo nas četvoro poranili, krenuli iz Beograda u 6.30, stigli u Ovčar Banju pre 9, sastali se sa mtb-drugarima iz Kraljeva, a njih je trojica, popili kaficu i krenuli kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, sve pored Zapadne Morave, kroz brojne tunele, prema Kablaru, i najvišem vrhu na 889 mnv. Nije visina velika, ali je zato zadovoljstvo ogromno. A, videćete i kako i zašto.

Vozimo pored reke, uživamo, a osmesi, što reče Zoki, sve veći i veći. Saobraćaj je tu slabog intenziteta, ali ipak nije svejedno kad prolazimo kroz tunele. Oprezni smo, dobro osvetljeni, ali oprezni su i vozači automobila, pa to sve dobro prolazi. Vozimo isprva asfaltom, postepeno se penjemo, nije ništa teško, uživamo u prelepom, toplom avgustovskom jutru. Ovde je mnogo odlično obeleženih planinarskih i biciklističkih staza, i svesni smo da je naš današnji dolazak ovde tek početak druženja sa Ovčarsko-kablarskom klisurom.

U razgovoru i okretanju pedala stižemo do uskog visećeg mosta zaraslog u bujno raslinje. Sada valja preći na drugu stranu reke Kamenice, i, dok čekam “red” da se upustim u tu avanturu, razgledam iskosa kako to moji drugari rade. Propeli su svoje ljubimce na prednji točak i glatko klize po starim daskama. Sad ću i ja, isto tako, i biće sve ok, pomislih. To, što se most trese, drmusa, pa šta, drugačije i ne može, takva mu je konstrukcija, lelujava; ponašaću se kao da sam na sapima konja, i kako se on giba, gibaću se i ja, pratiću njegov ritam, fini kas. I tako dadoh ovom mostu odlike čoveka, jer most, ako mene pitate, diše, most je živ, most nas prenosi sa jedne strane reke na drugu, spaja nas sa drugim obalama i ljudima. Dakle, most je život.

I, prešli tako na drugu stranu, pa sad vozimo sve pored Kamenice. Na nekoliko mesta sam primetila puteljak koji vodi do reke, kao do plažice. Kažem Kuši – pa, hajde da se spustimo do reke – a, on spremno odgovara: izdrži još malo, uskoro stižemo do Jančića i lepog izletišta baš na reci.

I, stigosmo tako do sela koje se u vreme turske vladavine zvalo Konjuva. Kažu da je sadašnje ime dobilo po babi Jani, koju je u susednom selu usmrtio grad. Da bi izbegli, po tadašnjim propisima, plaćanje krvnine, babu Janu su krišom tokom noći preneli u selo Konjuva. I tako selo dobi ime Jančići. Ako je za verovati.

Sišli smo do reke, baš kako je Kuša obećao, i napravili podužu pauzu. Lepa hladovina i žubor bistre vode kao da nas je omamio, ali smo se na vreme trgli i nastavili naš put. Vrućina je sve veća, a šuma u koju smo zašli sve bujnija. Vozimo šumskim zemljanim stazama i makadamskim puteljcima; ne zna se šta je lepše. Da li ćemo imati gde da obnovimo zalihe vode, razmišljamo i o tome, i tako naiđosmo na kuću na izlazu iz šume. Dvorište je puno starih vajata, možda čekaju obnovu, pa da ovde nastane etno-domaćinstvo? Bilo bi to super – odmor na obroncima Kablara, u okruženju zdravih stoletnih šuma, uz najlepše zvuke prirode. Slobodno smo ušli u dvorište u potrazi za česmom; čuo se lavež psa, ali je i on brzo utihnuo, shvatio da smo u prolazu, da nikako nećemo narušiti njegov mir.

Polegali malo u hladovini, prezalogajili, pa opet nagazili na pedale. Uspon je sve jači, znamo da se bližimo najvišem vrhu Kablara, i sve smo zadovoljniji i srećniji. Pored puta vidimo dva mladića, menjaju gumu na biciklu, i oni su se uputili prema vrhu na ovaj, “naš” način. Sad je i sve više motorizovanih izletnika, a neki se jedva odvajaju od svojih limenih lepotana. Šta li će njih zadovoljiti na vrhu, pomislih, možda selfi ili dva, pa brzo nazad, do bazena u welness centru u Ovčar Banji? Paaaaa, svaka luda ima svoje veselje, to često kažem najviše za sebe, kad se neko čudi koliko sam zaljubljena u svoje sportske aktivnosti u prirodi. Da, da, ova ovde luda voli da se malo pomuči da bi došla do lepote i posebnosti, jer tek onda je to pravi užitak!

Strelica levo – čuveni vidikovac na 885 mnv i pogled na uklještene meandre Zapadne Morave; strelica desno – uspon na najviši vrh Kablara – 889 mnv. Idemo prvo levo, naravno, stazica je uska, kamenita. Odmah na početku srećemo čoveka koji nas odvraća od daljeg puta i kaže kako nećemo uspeti da prođemo biciklima, kako tu ionako nema ništa posebno da se vidi, sve kamenje, stene, krš, i šta ćemo mi tamo, baš je bezveze… E, svašta, pomislih, o čemu ovaj priča, pa čak ga nismo ni pitali za mišljenje i savet, ne želim na ovakvim mestima da mi nepoznati ljudi prenose utiske, slabo verujem ljudima, a i zašto bih, želim svoj utisak, svoj autentični doživljaj, ono što ću primetiti odmah, na “prvu loptu”, u trenutku, i što će mi ostati za sva vremena!

I setih se mog mlađeg sina, koji je na razgovoru za posao imao pitanje: “Da li bi ponudio pomoć nekome ko pomoć ne traži”? Zanimljivo.

I idemo dalje uskim kamenim puteljkom, s desne strane su nam stene, razmišljam da li da se popnem stazicom koja vodi prema njima, ali odustajem, računam da će kasnije pristup biti zgodniji, da se ne lomatam s biciklom po oštrom kamenju, već da moj KTM prvo negde u hladovini ostavim, pa onda krenem u obilazak.

I, tako i bi. U trenutku se pred nama otvara fantastičan pogled – gledam pravo u “piramidu” šumovitog Ovčara, mnogo je naroda, tu je čuveni drveni plato, a ispod njega stene sa kojih se gleda na prelepe meandre Zapadne Morave, na svih 22 km Ovčarsko-kablarske klisure, na manastir Sretenje, na brojne udoline, brežuljke, uzvisine. Prelepo je, prelepo, očarana sam, premda i razočarana velikom gužvom koja je tu nastala i ogromnom količinom smeća u šumarku pored platoa… Borim se s tim lošim, ne želim da me doživljaj lošeg savlada i da zbog toga ne vidim dobro. Ne, neće proći to loše, ne zaslužuje, potrudila sam se, pošteno oznojila, snagom želje, volje, ljubavi stigla do ovog trenutka, i sve ću učiniti da ga zadržim u najlepšem sećanju! Ipak, već mi je jasno da ću ovde i opet doći! Magija ovog vrha je ogromna, kao magnet privlači; evo, sad ću da se spustim do kamene litice ispod platoa, da se fotografišem, evo, tu su i moji drugari, svi smo oduševljeni, srećni, baš baš zadovoljni. I opet smo uspeli, opet smo zajedno, a tako je najlepše. I, kažu Francuzi, sami idemo brže, ali zajedno idemo dalje.

Prošli smo preko kamenja i kroz šiblje, stigli i do najvišeg vrha Kablara; tu je kameni puteljak koji vodi do čarobne stene i na koju sam smelo kročila zajedno s mojim KTMom, Konstantinom Veličanstvenim, jer tako zovem moj bicikl, i zaista je veličanstven, svuda me besprekorno, bezbedno i bez i jedne zamerke dovede.

Zastali smo i pored kamene ploče sa orijentacionom mapom, sa Kablarom u sredini i spiskom i položajem svih okolnih planina i većih gradova u odnosu na Kablar. Delo je to i poduhvat Dragoljuba Smiljanića i Ratka Rabrenovića, planinara iz Čačka. Inače, Ratko već 20 godina ima još jednu ideju: da na vrh Kablara postavi krst veličine 15 m, “koji bi se video i sa zemlje i iz vazduha, i koji bi bio posvećen monaštvu i neimarima koji sagradiše u nedrima Ovčarsko-kablarske klisure malu Svetu Srpsku goru, …”.

I, vođeni Dobrim Duhom ovog prostranstva, i osećajem svetišta, krećemo nazad prema Ovčar banji. Sada idemo drugim putem, strmom šumskom stazom, pa preko livada i strnjišta, i opet kroz šumu, velelepnu, listopadnu, u dubokoj tami. Još samo malo, i izlazimo na svetlost, pravo pred planinarski dom gde nas čeka naš drugar Milutin iz Čačka, da zajedno uđemo u nastavak ovog fantastičnog dana.

Nastaviće se.